Svako ima omiljenu temu o kojoj razgovara, snima filmove ili… piše pesme. E, nije trebalo biti previše perceptivan da se primeti da Atheist Rap, bend koji čini grupa duhovitih momaka iz Novog Sada već dobrih tridesetak godina, ima omiljenu temu za pevanje – a to su automobili. I to ne bilo kakvi, već „krš“ automobili iz vremena socijalizma, ponajviše iz bivšeg DDR-a iliti Istočne Nemačke. Verovatno je to, ne mora se biti veliki psiholog da bi se prokljuvilo, posledica trauma sa kraja 80-ih i početka 90-ih, kada ste bili osuđeni na katastrofalni auto svog oca, ako biste želeli da se malo provozate na četiri točka.
Atheist Rap su kao kad pričate neki lokalni vic, da biste pojasnili suštinu grada i zezanja u gradu. Oni su bit novosadske šale i duhovitosti, kao što je Dubioza slika Bosne. Pevaće nam i ove godine antiratnu obradu Eddyja Granta o sukobima u Sarajevu koji su nas pre 29 godina sve šokirali, i pesme u kojima se zezaju na račun mejnstrim popularnosti koju nisu očekivali, ili o odlasku nekih članova benda (Pećinko je jedno vreme bio u nekoj drugoj priči). Oni su bili i ostali glasnogovornici generacija koja je bila najnesretnija na ovim prostorima, jer je ili malo pre mature ili malo posle nje, dočekala sankcije, zatvaranje zemlje i mučne 90-e, taman takve da im pojedu najlepše i najbezbrižnije godine života. Kada su se probudili iz noćne more, imali su preko 30, a osećali su se kao da su tek napunili 20. Zbog toga su i ostali večiti dečaci.
A tih 90-ih, izlaz nam je bio u maštanju, a Nick Slaughter nas je vodio na daleke obale gde nismo mogli kročiti. Atheisti su ga doveli na svoj stejdž u 21. veku. Heroj TV serije „Tropska vrelina“ na stejdžu sa našim samoironičnim herojima sa većitim poluosmehom. Muzika je te decenije bila urbana, kada je sve bilo zatvoreno, i bila nam je spas. Sada je u svetu gde su nam sva vrata otvorena, paradoksalno, postala ruralnija. Ali zato je vreme da se uz Atheiste podsetimo kako smo uz osmeh i šalu terali brigu u najgorim danima.
