Grandž je te 1996. već odavno bio mrtav. Tačnije, produvao je svoje zvučnike 5. aprila 1994. odlaskom glavnog mu promotera – Kurta Kobejna. Sa druge strane izvora, Pank rok je, ponovo, vaskrsnuo i tako uleteo na presto tinejdžerskih mejnstrim snova. Dobro, pored hiphopa, gangsterskog repa, britpopa, rejva i cele te propratne revolucije elektronskog zvuka, zaista se nešto veliko dešavalo na tadašnjim top listama.
Ali, bilo je i onih čiji je senzibilitet prirodno zaobilazio ove sigurne punktove tadašnjeg muzičkog uspeha. R.E.M. su u to vreme bili jedan od najvećih (ako se može reći alternativnih) bendova. Devedesete su već pokorili na samom početku pomenute decenije sa monolitnim izdanjem „Out of Time“ (1991) kao i sa iskreno mračnijim ali isto tako grandioznim zvučnim spomenikom „Automatic For The People“ (1992). Dokaz o koliko velikim albumima se radi jeste činjenica kako su R.E.M. „ladno“ odbili da oba izdanja promovišu u vidu svetskih turneja (!). Pomenutim grandž hajpom ipak su se pozabavili par godina kasnije. Njihov je „Monster“ (1994) danas isto tako autohtono remek-delo (Monsterpiece) a tu je i opet neraskidiva veza sa drugom Kobejnom – kompozicija „Let Me In“ a svoj dug vernoj publici vratili su u vidu dokumentarnog filma Road movie (1995). Ipak, kada se slegla prašina sa prve polovine devedesetih, došlo je vreme da se malo odmore preskupe produkcije, robusni gitarski efekti i imidž nedodirljivosti. Došlo je vreme i za novi spoj alternativnog zvuka sa elektronskim pasažima, pojavili su se novi softveri, programi a samim tim i mogućnost da se svaki pravi muzičar/bend pozabavi sa svojom „Low-Fi“ stranom ličnosti.
R.E.M. su upravo tako pristupili dok su klesali svoje deseto studijsko izdanje „New Adventures in Hi-Fi“ (ironičnog li ali odličnog naslova). Ovaj album je isto tako označio još više krajeva nekih, naizgled, neraskidivih veza koje su se plele godinama u samom Bendu. Naime, majstor produkcije Skot Lit, koji je bio zajedno sa bendom od njihovog presudnog albuma „Document“ (1987), ovom avanturom je zatvorio svoju skoro desetogodišnju saradnju sa Majklom, Majkom, Piterom i Bilijem. Zaparvo, i Bil Beri je bio taj koji je posled esetog albuma ustao sa svoje bubnjarske stolice a tako se okrnjila originalna postava soničnog sastava koji je, iz albuma u album, sazrevao na jedan magičan način. Vredi pomenuti i da tu počinje njihov drugi, ponovljeni, grandiozni ugovor na četiri albuma sa izdavačkom kućom Warner Brothers. R.E.M. su svoj potpis sigurnom rukom ostavili pod imenom „New Adventures in Hi-Fi„.
Ujedno, pomenuto izdanje je i najduži tonski zapis benda (album traje preko 65. minuta) dok ga i danas frontmen Majkl Stajp opisuje kao najomiljeniji album koji je snimio u svojoj karijeri, precizirajući da su upravo sa njim dostigli svoj pik. Basista i kreativni duh benda, Majk Mils, stavlja ga na treće mesto, odmah posle istorijskog prvenca „Murmur“ (1982) i svog muzičkog testamenta „Out od Time“. Pa, šta zapavo nose u sebi i danas te digitalno-melanholične avanture ispisane kroz 14. kompozicija?! Tu su noge pesme za koje zapravo ni ne znate da postoje. One nose beg svakog od nas. Ali ne onaj dramturški izlazak sa scene uz buran i očekivan aplauz. Ne. Ovo je ono putovanje koje počinje noću kada se, uz dogovor sa saputnicima, dogovoriš samo za polazak. Destinacije nema. U tome leži i metafora celog ovog zapisa jer su i R.E.M. nekako hteli da se iskradu iz čeljusti velike industrijske zveri. A ionako su već sve bili pokorili svojim arsenalom hitova. „Losing My Religion“, „Shinny Happy People“, „Drive“, Everybody Hurts“, „Man On The Moon“, Bang and Blame“, „What s The Frequency, Kenneth?“… Svaka od ovih pesama (kao i mnoge druge) udara pravo u srce i meša u našem krvotoku najjače čestice ljubavi, tuge, beznađa i nadanja. Za tu formulu znaju samo veliki bendovi.
No, vratimo se našem putovanju. Dovoljno je samo prostranstvo da se uz njega spojimo sa „New Adventures in Hi-Fi“, što nam na prvu već dočarava i omot samog albuma. „Keep it low“ – stara je američka ulična izreka. Na taj način pulsira ovo izdanje. U trans upadamo već na samom početku uz poletnu ali isto tako naor raspoloženu „How The West Was Won And Where IT Got Us“. Ona nam otkriva ključ albuma jer dosta kompozicija govori o neprestanom kretanju („Leave“, „Departure“, „Low Desert“…) uz logično pojašnjenje kako je bend više od polovinu materijala snimio, u trku, na prethodnoj „Monster“ turneji. Oseća se, iz pesme u pesmu, ta promena brzine kotača, ulazak u novi grad kao i izlazak iz njega, neispavane noći kroz staklo aviona ili autobusa. Sve je nekako digitalno osveženo ali je taj R.E.M. kroj ostao da prijanja našim ušima. Stari majstori uvek imaju po par dragulja koje neće tek tako baciti ili odreći ih se. Na ovom albumu to su definitivno neonska lepotica „E-Bow The Letter“, klasično nastrojena „Bittersweet Me“ kao i veselo zatvaranje cele avanture – „Electrolite“. Na prvoj, svojim glasom atmosferu boji kultna Peti Smit dok tiho i hipnotišući ponavlja reči „I’ll take you over, there“. Gitara Pitera Baka naprosto isijava i kao da tako obasjava ceo album. „Bittersweet me“ ima jedan od najlepših gitarskih uvoda koje je, opet, gospodin Bak sklopio svojom Rikenbeker gitarom. „Electrolite“ se, sa druge strane, poigrava sa zaveštanjem Holivudskih filmskih zvezda, nagoni nas, u ritmu melodije iz luna parka, na ples pri samom kraju putovanja. Ona zapravo dolazi kao iznenađenje za kraj u stilu one poštapalice „Nije sve tako sivo i ogoljeno“. Sasigurno jedna od najveselijih pesama u celokupnom opusu benda R.E.M.. Pošto je pojašnjeno kako je „New Adventures in Hi-Fi“ zapravo jedna dobro sklopljena mašina koja je napravljena za duga putovanja, njeni motori su ultra napete kompozicije kao što su to „Undertow“, „The Wake-Up Bomb“ i „So Fast, So Numb“ (ostaci grandž identiteta). Takoreći skrivene pesme, koje zapravo čine tihe stubove ovog izdanja, recimo su „New Test Leper“ i „Be Mine“. To je taj pogled kroz staklo sa čije druge strane se ocrtava digitalna pustinja, beskraj koji traži svoj saundtrek. Stoga, neka „New Adventures in Hi-FI“ bude i vaš početak jednog tajnog putovanja. A kada na kraju staze budete videli znak na kom piše: „I am not scared, I am outta here“, znaćete koje muzičko bogatstvo vraćate sa sobom u prtljažniku punom elektriciteta. Ako vam bude zafalilo još impresija, tu je „New Adventures in Hi-Fi 25th Anniversary Reissue“ sa nekim novim iznenađenjima u vidu rariteta i B strana, fotografijama kao i knjižicom sa preko pedeset strana raznih zanimljivosti.
Tekst: Mäyker Dü
