Jedan od najzanimljivijih događaja već 10 godina u Novom Sadu, ali i celoj Srbiji, je kabaretski poetski mesečni hepening pod nazivom Poetarium, gde se u neobičnom, gotovo berlinskom interbellum ambijentu pojavljuju emancipovani i anonimni pesnici da podele svoju poeziju s publikom. Nikola Oravec, pisac zbirke „Kocke su bačene“, je jedan od idejnih tvoraca i organizatora Poetariuma.
- Poznat si po tome što si, zajedno sa Bojanom Samsonom, još jednim novosadskim pesnikom, 2012. osnovao Poetarium, svojevrsnu poetsku paradu i klub pesnika, najzanimljiviiji poetski hepening u Srbiji. Kako ste došli na tu ideju?
Morao bih u ovo pitanje da uvedem celu istoriju. Sada već davne 2007. godine u Ilije Ognjanovića bio je klub Orfeus, kafić koji je držala istoimena knjižara gde je Bojan Samson održavao svakog petka slem večeri poezije. To je bilo takmičarskog karaktera a svaki je pobednik dobijao knjigu kao nagradu. Bilo je tu svega, znalo je da bude i puno i prazno s obzirom da se održavalo svake nedelje, ali to je bilo neko prvo utočište i sklonište za sve nas koji volimo poeziju. Trajalo je oko godinu dana.
Onda je, ne znam tačno koje godine, mislim 2010-11. bila „Poezija u kući“ u CK13 koju je vodila Jelena Anđelovski. Tu sam takođe bio redovan gost na čitanjima poezije i upoznao dosta ljudi kojima je ovakva vrsta druženja predstavljala posebno zadovoljstvo.
Tamo 2012. godine kada je „Poezija u kući“ prestala sa svojim radom, Bojan i ja smo odlučili da te godine u leto pokrenemo Poetarium. Osećali smo preku potrebu da Novi Sad ima pesničko veče, želeli smo da se poetska scena održi. I tako je to krenulo, morska zvezda koja je na našem logou simboliše to letnje vreme a i početak jer je morska zvezda jedan od prvih živih organizama koji su se razvili u moru. Bojan je kasnije odustao od te priče a ja sam ostao.
- Puno si puta imao kabaretske uvode u Poetariume – delovalo je kao u Berlinu 1926. Odakle inspiracija?
Drago mi je zbog ovog poređenja (možda ipak preteranog), trudimo se da naši događaji budu interesantni i da se ne učaurimo u nekakav akademski stil i biblioteku, nego da to bude jedan karneval. Poezija bi trebalo da se razvija kao živi organizam, a otud i performans i bliske mu umetničke intervencije koje se dešavaju na Poetariumu. To se nametnulo samo po sebi.
Svaki Poetarium koji se održava jednom mesečno ima određenu temu, što bi se reklo domaći zadatak – obično u trećem krugu čitanja učesnici odgovaraju na zadatu temu. Mnogo ih je bilo do sada – omiljena pesma, omiljena pesma iz sveta muzike, erotska poezija, ljubavna, onda redosled čitanja koji se utvrđuje horoskopom, tarotom, alhemijskim znacima, eksperimentalna poezija gde na licu mesta nastaje zajednička pesma ili gde svako piše pesmu od nasumično odabranih reči, itd. Stvarno je bilo a i biće svega jer ne želim još da prekidam ovaj dobar osećaj.
Posebno bih želeo da izdvojim temu koja mi je bila najdraža gde sam morao da uložim poseban trud– taktilne kutije. To je bilo nekih desetak kutija koje su imale otvor ali na njega je nalepljena tkanina i nije moglo da se vidi šta se unutra nalazi. Tkanina je prosečena kako bi se zavukla ruka i pipne sadržaj unutar nje. To je bilo jedno iznenađujuće iskustvo šta ćete napipati, a onda je svako trebalo da napiše pesmu na osnovu toga što je doživeo. Ideja je bila da dodir pokrene inspiraciju, nesvesne činove, da otključa „fioke“ iz kojih će se to pretvoriti u pisanu reč.
- Ko ti je bio uzor u pesništvu, ili makar, koga voliš da čitaš?
Ima ih dosta, možda će zvučati banalno ali sve ono što čitam me inspiriše.Mnogi autori koje čitam, neke čujem na Poetariumu, su mi inspiracija. A volim da čitam svašta – poeziju, filozofiju, eseje, kritiku, lepu književnost, stripove itd. Hajde da samo naznačim nešto što bih rekao da je utemeljilo moj pravac u poeziji, to je novosadska avangardna književnost, tu bih izdvojio Vojislava Despotova.
- Kako bi opisao svoj stil u poeziji?
Često to i sebe pitam gde se ja tu nalazim. Možda bih odmah mogao reći “avangarda”, ili možda bih se mogao pozvati na “antipesnika” iz pesme Bojana Samsona i da tako prekinem ličnu konfuziju da pokušam shvatiti ko sam u poeziji. Ali, nisam siguran, ono što mi je želja u književnosti uopšte je da ostajem stalno na margini, bar se nadam da to postižem. Nije mene niko prognao, tamo sam svojevoljno otišao.
Volim za sebe da kažem da sam “čuvar sira”. To je jedna sintagma koju sam uzeo iz crtaća Ren i Stimpi sinhronizovane verzije na srpskom. Ako ste gledali ovu seriju znate koliko su oni teatar apsurda i kritika savremenog načina života. Njih dvojica se u jednoj epizodi prijave u vojsku gde ih maltretira general, i u jednoj frenetičnoj rečenici kada je potpuno isfrustiran Ren kaže: “Stimpi, ja sam čuvar sira a ti si trgovac limunom.” Taj “čuvar sira”, to je neki moj stil.
- Zbog tebe je mnogo ljudi dobilo volju da piše i čak je izdalo i knjige. Malim koracima Poetarium je ohrabrio mnoge. Koga bi izdvojio od svoje „kohorte“ sledbenika? Ili su svi učesnici Poetariuma – „tvoja deca“?
Ne mogu zaista nikoga da izdvojim, radujem se kada neko ko je došao kao običan anonimus objavi svoje pesme ili zbirku ili negde već čuju za njega. Ne mogu da kažem da su svi ti učesnici i bivši i sadašnji a i budući “moja deca”, ne mogu da kažem to tako kao da sam ih ja stvorio. Oni su sami krivi za to što su uradili, što rade ili će uraditi. Možda bih rekao, ako ćemo da koristimo teme tafore članova porodice, jer ja ne vidim sebe kao “majku” niti “oca”, rekao bih da sam ja tu pre neki “teča” – nebitan lik koji ti nije rod, koji se samo činom venčanja za tvoju tetku priključio familiji, ali te na izvestan način podstiče svojim prisustvom i primerom.
Da zaključimo: misija Poetariuma je bila i ostaće stvaranje prostora u kojem može da se živi i raste sa poezijom. Kao što Rilke kaže u svojim stihovima: “Ovde je vreme izrecivog, ovde zavičaj njegov. Reci i ispovedi.”
Žikica Milošević
