„Some things need to go away“
Te 1992. sastav The Lemonheads se nalazio na raksrnici karijere. Posle 4 solidna (dva odlična zapravo) studijska albuma, bilo je jasno da je skriveno rivalstvo školskih drugova ipak izašlo na površinu pa se tako se priča u vezi sa albumom „Lovey“ (1990) završila u rasulu. A iako je u igru sa njima ušla ozbiljna izdavačka kuća (Atlantic), grupu napuštaju osnivač benda i basista Jesse Peretz kao i gitarista Corey Loog Brennan.
Tako se, hteo – ne hteo, gitarista i frontmen iz senke Evan Dando našao u oku oluje koja je ili mogla da ga usisa u propast jedne poletne ideje ili je mogla da ga izbaci na obalu novog zvuka, jačeg i odlučnijeg. Scenario života se odlučio na ovu drugu verziju ipak. Grunge je već harao top listama a nova, uspavana, američka mladost se konačno razbudila uz budilnik koji je zvonio u nekom novom ritmu – stranom za zapadni kapitalizam. Majkl Džekson i ostale kič skalamerije bili su jučerašnje vesti.
Naravno, i dalje je to bilo vreme pre interneta. Stvari su se i dalje preporučivale od usta do usta, preko nezavisnih distributera, fanzina, stripova, filmova… Mladi su lutali nepreglednim putevima samospoznaje i beznađa jer su ih, ponajviše, njihovi roditelji ostavili na vetrometini američkog sna. Nuklearna porodica je doživela svoj krah ali se u svakom mraku uvek krije tračak svetla kreativnosti. E, to je upravo bila nova američka indi muzika koja je preživela te i takve osamdesete godine prošlog veka da bi, preko noći, ušla u ligu top klase. Nirvana, Sonic Youth, Dinosaur Jr, Alice in Chains, Pearl Jam, Mazzy Star, Grant Lee Buffalo… U tom vozu svoje zasluženi kupe imaju i The Lemonheads, upravo zahvaljujući sada već svojim tridesetogodišnjim detetom po imenu Ray.
Okrnjeni i bez neke jasne ideje, bend svoje nove albumske skice pravi već tokom legendarne 1991. godine. I tu zapravo nastaje ona zvučna slika koja će ih svetski proslaviti u narednih pet godina. Neodoljivi luzeri, odmetnici sa stavom i dobrim pesmama. Neodgovorni romantičari u starkama i odrpanom garderobom – trijumf mladosti! Posle probnih demo snimaka, Evan okuplja skromnu ekipu koja će u narednih nekoliko meseci zajedno stvarati u kultnom losanđeleskom studiju Cherokee. Posadu pre svega čini i Juliana Hatfield, neosporna heroina američke indi muzike, tada frontmenka benda Blake Babies i Evanov dugogodišnji „Drug Buddy“. Njen krhki i zavodljivi glas obojio je nekoliko pesama na novom albumu a muzičarku istakao u svetlo ozbiljne kantautorke (što će Juliana i dokazati par meseci pre izlaska „It’s a Shame About Ray“ svojim prvim solo album „Hey Babe“).
Tu su još bili David Ryan na bubnjevima i Nic Dalton na bas gitari. Sve je bilo spremno! Tako peti album grupe The Lemonheads, „It’s a Shame About Ray“ izlazi tačno 2. juna 1992. Alternativni rok je okoreli mejnstrim u skoro svakom satu na, tada, kultnom muzičkom kanalu MTV. Poznate filmske zvezde takođe navode kako uživaju u albumima svoje generacije. Očekivano ili ne, „It’s a Shame About Ray“ neosporno postaje hit. I više od toga – kult a bend je jednostavno katapultiran u sjaj zvezda. Na albumu se nalazi dvanaest kompozicija, skladno poređanih kao što to svako pravo izdanje sadrži. Ovo putovanje otvara se poletnom „Rockin’stroll“ koja nas već odmah uvlači u novo skrojeno odelo grupe. Ako je ta pesma bila neočekivani kroše, spreman direkt dolazi od strane kompozicije „Confetti“. U tom spot Evan je prosto neodoljiv. Seks simbol bez pristanka, neki novi JamesDeanu pocepanim farmericama devedesetih…
To je ipak udarac pun melanholije, u svom neodoljivom naletu pasivnog nihilizma. Sve to smiruje več treća, naslovna pesma da bi nas „Rudeless“ i „My Drug Buddy“(na albumu cenzurisana samo kao „Buddy“) ubacile u odjavnu špicu samo našeg malog „Road Movie“ bisera uz tekst: „I’m too much with myself, I wanna be someone else“.
Naredne kompozicije „The Turnpike Down“,„Big Part“ (piscu ovih redova omiljena sa albuma) i „Alisons Startet to Happen“ donose onaj stari šmek sastava The Lemonheads, sa bržim, kraćim i reskijih zvučnim kulisama. Pa onda, poput rolekostera, ponovo napad melanholije na sučnan dan. Ovoga puta to je kantrijevsko – ljubavni biser, grunge verzija Romea i Julije: „Hannah & Gabi“
Ljubav je, kao mladost, zaboravljena u trenutku jer furiozno kreće stvar po imenu „Kitchen“ dok je naredna „Ceiling Fan in My Spoon“ možda i najalternativnija a svakako najžešća esma sa albuma. „Frank Mills“ je tiha stvar. Dando tu peva o susretu sa tipom po imenu Frenk Mils, čiju je adresu momentalno izgubio a sada od slušaoca traži pomoć kako bi se ponovo povezao sa njim. Jer, život pre interneta. Frenka možete prepoznati po njegovom belom šlemu i kožnoj jakni sa zlatnim lančićima i rečima „Marija“, „Mama“ i „Pakleni anđeli“ zašivenim na njegovoj jakni. Uprkos vremenu izvođenja od samo nešto više od minut i po, pesma je čežnjiva, duhovita i moćna. I tu dolazimo do trijumfalnog završetka (zatvaranja) albuma „It’s a Shame About Ray“ u vidu jedne od najuspelijih obrada u novijoj muzičkoj istoriji. Naravno reč je o kompoziciji „Mrs. Robinson“ koja se originalno pojavila 1968. na albumu „Bookends“ (Simon & Garfunkel). Ironično ili ne, ali sigurno taktički od strane iskusnog izdavača, upravo ova stvar otvara bendu neke nove stranice i sjasno im na bolje menja sudbinu kao što je to original začinio scene kultnog filma „Diplomac“ („Graduate“) iz 1967.
Četvrt veka je prošlo a nova ekipa je otkrila, zapravo osvežila klasiku. Tako se i zatvara polučasovno izdanje koje ove godine slavi tri decenije od kada je izašlo iz producentske kuhinje braće Robb. Svaki tinejdžerski san i dalje je stvaran uz album „It’s a Shame About Ray“ i on jeste jedan od glavnih znakova na tom izgubljenom autoputu. Dovoljno je samo da pogledamo i sjajni omot na kojoj se, delom, vidi američka glumica Polly Noonan („Bueller’s Day Off“, „Arizona Dream“…) pa da dobijemo želju za avanturom kroz američke pustinje. Mojave, recimo. Evan Dando i njegov spiritualni otac Gram Parsons znaju zašto baš to mesto. A vaše mesto sigurno može biti zagrebački Vintage Industrial Bar 3. maja – Rej slavi trideseti rođendan tamo!
Petar Dendo
