Tekst: Žikica Milošević
Posle dve „sušne“ godine, ponovo smo bili na putu za Jarun. Zapravo, bili smo na ovom istom mestu pre tačno tri godine. Nestvarno, kao da je bio neki drugi svet. Kakav će biti INmusic posle korone? Da li ćemo osetiti isto uzbuđenje, nostalgiju? Ove, 2022. godine, INmusic će trajati 4 dana i proslaviće 15 godina, toliko veliki jer nije mogao da se „ugura“ u 3 uobičajena dana zbog toliko očekivanih i odlaganih svirki!
Evo i prvih razlika: ne može se ići Zagrebom besplatno ZET-ovim tramvajima uzduž i popreko, a ni čuvenog busa koji ide oko Jaruna nema. Ovo prvo čini da „neki novi klinci“ možda neće ni želeti da krstare gradom koliko smo mi to činili prethodnih godina, a ovo drugo znatno usporava kretanje na festival i sa njega. Nadam se da će nova vlast u „napadima štednje“ imati sluha ubuduće da vrati ove dve sjajne tekovine „bolje prošlosti“! Inače, sve je isto: grad je lud, atmosfera je uzbudljiva, nostalgija puca. Imena su sjajna. Pa da počnemo!
DAN PRVI
Energični Hinds dočekuju nas na početku prve večeri, vraćajući nas u eru indie-popa i indie-rocka, kada su ova dva žanra vladala svetom i nije bilo kompromisa sa reggaetonom i hip-hop-autotuneom. Beogradski Koikoi „naseljavaju“ World Stage svojom bukom i zagrebačku publiku, „slabu“ na beogradski akcenat, pozdravljaju sa „vratili se, breee, festivali!“. Koikoi, inače, pripadaju novoj beogradskoj „Hali Gali“ sceni, odnosno „poslednjem BIGZ-talasu“, pre nego što je ovaj kultni prostor ispražnjen od muzičara. Cela Hali Gali scena se referencira pre svega na beogradske autore, kao što su Repetitor, Disciplina Kičme, Darkwood Dub ili E-Play, i svaki od bendova ima neku „namernu grešku“ u svom imenu, stvarajući namerno „nešto što ništa ne znači“. Sitzpinkler znači „čovek koji sedi dok piški“, a bend sae zove Sitzpinker. Khoikoi sa dva H je ime za Hotentote, a Šajzerbiterlemon ima jedno R viška koje ničemu ne služi, i tako dalje. Često su im imena pesama neki daleki geografski pojmovi. Koikoi najviše referenci ima na Repetitor, koji u Zagrebu ima odličan status, te su toplo ispraćeni od lokalne publike.
Foto: Anamarija TumbasZatim sledi ono što mnogi smatraju ključnim delom prvog dana: novi punk talas sa Ostrva: prvi dolaze, Idles, koji razarajućom energijom dovode gomile klinaca na Main Stage, i vraćaju veru da će omladina slušati i gitare, a posle njih, irska senzacija od koje svi mnogo očekuju, Fountaines D.C. preuzimaju World Stage i nastavljaju, začudo, u istom ritmu.
Mnogo su „oštriji“ i distorzičniji uživo nego na snimcima, a hiljade kliču i tiskaju se uz stejdž. Mladi i lepi rokeri pevaju za mlade i lepe rokere – scena koja itekako daje nadu za budućnost. Sila iz pabova Dablina pokazuje da sivo nebo i tamno pivo mogu iznedriti sjajne rok-bendove.
Naravno, kao finale, tu su u skoro 2 sata svirke – The Killers. Kažu da su se Killersi posramili kada su čuli prvi album The Strokes i rešili da naprave zaokret u muzici. I to kakav! U 80-ima, The Smiths su mrzeli The Cure, a svi zajedno su mrzeli Duran Duran. New Order je sve to gledao sa strane, i početkom 21. veka objavio je pesmu „Crystal“ u kojoj bend „glumi“ imaginarni bend „The Killers“.
Kada su spot videli članovi lasvegaskog benda „The Genius Sex Poets“, odmah su promenili ime u – „Ubice“ i počeli da pevaju samo o omiljenoj lavegaskoj temi, posle dobitakana kocki – ubistvima. Ohrabrilo ih je to što su New Order napravili križanac gitarske i elektronske muzike, i momci iz pustinje su pokazali da je moguće da u 21. veku svi mi izađemo iz „klozeta“ i smelo kažemo: volim i The Cure i The Smiths i Duran Duran i Depeche Mode i New Order i Spandau Ballet i… (dodati po želji). Nastao je ukusan gulaš koji su od 2003. The Killers servirali u obilnim porcijama. U noći ponedeljka, rešetali su nas hitovima, jer su kraljevi melodije. Američki bend koji zvuči kao britanski ali opevava Americana teme i izgleda američki, sa šljokicastim Brandonovim jaknama. Zapravo, kada pogledate, ceo 21. vek obeležio je ovaj bend. Odvezli su nas u daljine Zapada Amerike i vratili nazad u melodičnom rolerkosteru. Bis je bio ono što smo svi očekivali – bolni „optimista“ – Mr. Brightside, siroti Brandon koji sebe ubeđuje da ga devojka ne vara – dok ga vara. Zvezde na nebu, nostalgično su nas podsetile na one iznad Nevade. Verovatno najveći bend današnjice.
DAN DRUGI
Dan drugi obeležava „mala matura“, osnovnih škola. Nova „fora“ je da se klinci šaraju i ispisuju markerima po rukama, nogama i glavi. Hodaju oko jezera i slušaju kasetofon kao iz „Stranger Thingsa“, ali na njemu trešti jezivi srpski folk-rep autotune sa akcentom koji ne postoji u bivšoj Jugoslaviji. Hrvatski klinci valjda žele da nerviraju roditelje kojima je sve od Napalm Deatha do Zdravka Čolića OK. Ali, nerviraju ih rep-cajke. Gde si bila-la-la (sa nekim azijskim akcentom) odjekuje preko vode. Uskačemo u taksi i evakuišemo uši na sigurno. Svaka generacija ima svoj pank, ali ako je ovo njihov, onda da počnemo da im govorimo da je super i da nas nervira duga kosa, pa da opet krenu da slušaju Lemmyja Killmistera i Motörhead. Možda. Samo ideja.
Amadou & Mariam imaju dirljiv odnos, s obzirom da su oboje slepi, a pomaže im u svemu neka vrsta malijskog Morgana Freemana. Mali je definitivno država talenata. Kažu da su Senegal i Nigerija najjače muzičke scene Afrike, ali Evropa izgleda baš voli Mali.
Posle njih idu kreativni hrvatski Šumski, ali ne zadugo, jer se na Mainu sprema još jedan bend koji je obeležio „indie-revival“ u 21. veku, a to su White Lies.
Od mladalačkih „tamnih tema“ i koketiranja sa darkwaveom, prešli su u fazu u kojoj su zreliji i veseliji. Harry McVeigh nas svojim čistim vokalom odmiče sa post-punk Joy Division deonica u čisti pop, koji je neodoljiv. Novi album je hitičan i sada ga predstavljaju u punom sjaju.
Opet se priča o temama raspadanja ličnosti, smrti, ali sa nekakvim osmehnutim optimizmom. Quite dancable indie – tako je britanska štampa opisivala White Lies.
Foto: Žikica Milošević
Kakav melodičan, ali mračnjikav i veseo uvod u najveću zvezdu večeri – i festivala – Nicka Cavea & the Bad Seeds! Ali, tek posle veselih Porto Morto.
Foto: Youtube printscreen
Nick Cave je izgubio i drugog sina, i sad je već u ozbiljnoj posttraumatskoj fazi. I nimalo je liči na onog Cavea koji je 2018. u harmoniji podizao desetine mladih na stejdž, u božanskoj lepoti ljubavi. Novi Nick liči na onog staog, iz 1987. godine. I pesme su mu slične. Zapravo, većinu besnih pesama iz tog perioda je oživeo, vaskrsao. Prvih posla sata su mu bes i mrak iz berlinske faze. „City of Refuge“ se vratila na setlistu u svoj svojoj furioznosti. Čak i pesme poput „Jubilee Street“ on na kraju besno ubrzava. Malo-malo pa viče „Cry Cry Cry!“ posle svake pesme ili tokom njih. Tek tada se smiruje, i vidimo da je delimično otišao i u fazu „The Good Son“, jer ima tročlani gospel prateći vokalni sastav, koji daje opet neku „staru“ patinu Caveu.
Pazite se, Nick više neće biti onaj kakav je bio pre – iako je po imidžu sasvim jednak „starom“ Nicku. Posttraumatski Nick će plesati kao da je 1987. i istovremeno kao da se sprema da odena rehabilitaciju, i kao da je pušten s nje. Jezoviti slapovi emocija su nas natapali sa bine, tokom 2 sata i 20 minuta. Nema više mira i spokoja. Ne očekujte više mirnog Nicka. Savi koji ste propustili da ga vidite u „Nebo nad Berlinom“ – fazi, videćete na Exitu makar delić te energije.
Foto: Žikica Milošević
Maestralno, na Hidden Stageu, stvar završavaju Dry Cleaning. Indie-rock iz nekih 90-ih, ili sasvim na tragu Curve ili Elastica, praćeno dahtavim i recitatorskim ženskim vokalom, ovaj bend predstavlja narativni nastavak poetske epike Nicka Cave sa Maina, aopet nas ubacuje u žensku energiju od pre 30 godina. Justine Frischmann jeste recitovala uz jake i melodične gitare, ali nikada tako dosledno i do kraja. Republica je uvek bila energičnija. Ovaj vajb koji se provlači čak i to The House of Love, bio je kraj druge večeri sa osmehom. Možda Dry Cleaning nikad neće postati megahit, ali svakako to zaslužuje. Ako izdrže koliko i Cave.
DAN TREĆI
INmusic je iznenađujuće porodičan festival – ljudi dolaze na njega kao na piknik, sa kolicima i bebama, sa malom decom sa kojom plešu. Neke bebe imaju slušalicena ušima, da apsorbuju buku. Sedi se na travi i gleda Main Stage. Laganini.
Foto: Žikica Milošević
U tom, dolazi i kontrapunkt – Gogol Bordello. Koje vodi Kijevljanin Jevgenij Nikolajev-Simonov, pod alijasom Guc ili Hütz. Pogađati kakav je koncert ispao – od veselog i energičnog gypsy punka gde Jevgenij obično u svom „poluciganskom“ ludilu grli čitav svet, dobili smo protestni koncert. Majica sa uhrajinskim grbom, pozadina sa ukrajinskom zastavom, gitarista sa majicom „Fuck Putin“, malo-malo pa se čulo „русских на хуй“ i ostalih prigodnih fraza. Koncert je postao antiratni i patriotski pamflet, a Jevgenij se pretvorio na ovoj turneju u Che Guevaru. Nije mu ni zameriti, niti se čuditi. Samo, ovo je sasvim drugi Gogol Bordello, u odnosu na decenije pre ovog rata, i na decenije posle. Ne čudi da je otkazan nastup na Arsenal Festu, jer u Kragujevcu, sa ovakvom koreografijom i rečnikom, ne bi prošlo najsjajnije.
Foto: Žikica Milošević
Them Moose Rush su nam pokazali na World Stageu kako se dobro usvirano može šetati kroz svoju muziku od Sonic Youth do Primusa i Nirvane, dok Clone Age, opet domaće nade, na Hiddenu, vode nas u mešavinu alt-rocka i jugonostalgije, a sve da bi posle ove kratke svirke, tek nešto duže od pola sata, usledio Royal Blood na Mainu.
I ovde vidimo kako dvojac sa pomoći jednog klavijaturiste i pratećeg vokala skrivenog u mraku, može da nam isporuči snagu The White Stripes i Muse istovremeno. Bubnjar Ben ima centralno mesto i prominentna je figura stejdža, ali pevač i gitarista Mike ne posustaje. Mladalačko samopouzdanje koje on poseduje me impresionira. To je ta energija koja je potrebna revolucionarima: mlad sam, lep sam, lepo sviram, ćao, narode, kako ste, naravno da ste tu. Ponekad zvuče ubedljivo ili jače od The White Stripes. Samo nikada ne bi trebali da sviraju pesme duže od 3 minuta – eksplozije kratko traju i ubitačne su. A oni su eksplozivni i to je to – Mike, daj hrpu bombastih hitova. Mani se dvominutnih rifova.
Sleaford Mods su neobična notingemska družina dva „mladića“ od 50 godina koji su sve samo ne modsi. Izgledaju kao da su izašli iz „Mućki“ ili da su periferni likovi iz filmova Guya Ritchieja. Njihova muzika je jedinstvena: fuzija je punka, elektronike i hip-hopa. Sećam se da sam tako nešto ludo čuo još pre 30 godina, kad su punk, hip-hop i funk spojili Stereo MC’s. Jedan od njih je toliko dobro sve „naštancao“ na ritam mašinu, pa može da igra po bini, a drugi se bavi karaokama, tako su ih opisali, sa smeškom. Socijalna lirika sa teškim severnjačkim akcentom.
Radnička klasa u borbi sa bogatunima (koji bi da se slikaju po sirotinjskim mahalama). Pevač se stalno kao paun drži jednom rukom za leđa: publika se šali da ga bole krsta iliti križa. Sve u svemu, jedna ozbiljna hip-hop i punk protestna poruka kroz samoironiju. Amy nam je falila, ali daleko je Australija.
Deftones završavaju treći dan tako što oduvavaju Main Stage svojom neobičnom fuzijom metala, punka, hip-hopa i mračnog gothic zvuka. Kažu da su poželeli da sviraju ovako kada su čuli album Violator od Depeche Mode, baš kao i Rammstein i Marylin Manson. Taj album se pokazao kao najuticajniji ikada, posebno uticajan na tako neobične pojave u muzici kao što su inovativni Deftonesi, koji nisu nimalo gluvi na tonove. Nekako se oseti ono sunce i mračno nasilje Kalifornije u ovoj muzici, što je samo prividno kontraintuitivno. Kao i onaj Violator i njegov uticaj.
DAN ČETVRTI
Prvi put u istoriji, INmusic se proteže i na četvrtak. Nama, starim „egzitašima“, ovo nije strašno, ali hajde da vidimo Zagrepčane ili strance. Dobro se drže. The Comet is Coming je opet nekakav čudan spoj elektronike, etno-world-music zvuka i hip-hopa, a za njima nasu pustinju vode Tamikrest, opet malijski bend koji poseduje pop-znanje Evrope i magiju Timbuktua.
Ali, onda dolazi kraljica festivala, Roísín Murphy. Najčešće irsko prezime koje poznajemo iz Bauhausa, i neobično irsko ime. Nekada, neke 1999. ili 2000. to je bila najlepša žena na svetu, pa su je članovi benda Moloko (očevidno zaljubljeni u Paklenu pomorandžu) obukli su svetlucavu haljinu i pustili da vrcka pod reflektorima, te je i sama postala disko-kugla. Toliko je bila lepa da je to bilo dovojno da se gleda bez prestanka. Sada Roísín ima 49 godina i izgleda kao… lepa teta. Upravo tako je komentarišu svi muškarci. I dalje je, iako zrela žena, seks simbol i poigrava se time, vrckajući u kameru dok se presvlači.
Foto: Žikica Milošević
Ne pada joj na pamet da se unakažuje plastičnim operacijama. Prosto – to je jedna dama koja pleni i danas, samo drugačije. Opet, kao i na Exitu 2017, menja gomilu autfita, ali ovaj put sa manje šešira. Pesme nisu izgubile ništa u 20+ godina. Taj disko-funk je nešto što će biti večno. ene u publici dominiraju, kao svagde gde ima funka. Muškarci zadivljeno gledaju, jer smo iz zemalja gde se plastičnom hirurgijom upropaštavaju i mlade žene, a nekmoli žene ovih godina. Ali, možete sa njom i u disko i na treking i na večeru u elitni londonski restoran. Nekako smo zaboravili na reč „dama“, dok ne vidimo Roísín. Dama savršenog glasa, i dalje.
Foto: Žikica Milošević
Rival Sons nam pokazuju kako je Amerika zapravo jedna podeljena zemlja. Belci iz Kalifornije koji zvuče kao da su sa „Deep Southa“, tvrdokorni rokeri bez primesa ičega drugog. Mogla je biti 1975. a ne 2022, kako sviraju. Kažu da su obaveštajne službe SAD progurale Aerosmith, Guns’n’Roses, Metallicu i grunge da bela deca ne bi slušala crne hip-hopere. To je bilo pre 30 godina. Sada je to politički nekorektno. Sada su scene u SAD toliko same udaljene da je nemoguće zamisliti da se prepletu. A sve u svetlu zabrane abortusa u SAD. Neverovatna zemlja, toliko podeljena po mnogim osnovama.
Ali, onda odete na Kasabian i vidite da u drugoj zemlji, koja se integrisala odavno, i u kojoj nikad nije bilo segregacije, cveta pop-rock-indie žanr koji u sebi sadrži sve od Blura do repa, od Beatlesa do Kinksa. Sve se to sreće na ulicama Britanije. A ko bi rekao da će bend koji se izgovara Kaséjbijan, a koji je dobio ime po članu bande Charlesa Mansona po imenu Kasabján (Jermenin), stvarati toliko dragu i plesnu muziku (koja li je tajna fascinacije Mansonom? Helter Skelter i slično?). Elem, prvo su bili pop-senzacija iz Lestera, pa je njihova „I’m on Fire“ postala špica Premijer Lige, a kad je Leicester City osvojio Premijer ligu, njihov „Underdog“je postao himna kluba i svih potcenjenih klubova, zemalja, ljudi, bića. Kasabian nam daju nadu da je moguće praviti muziku bez obzira na mali grad iz koga ste, koliko ste“underdog“ i bez obzira na rasu i naciju kojoj pripadate – da bude svetska.
Svetla su se ugasila na Hiddenu uz Snapped Ankles, obećavajući neki susret u budućnosti. Doviđenja, Zagrebe, nadamo se da nije zbogom. Ne dajte da bude kao u filmu „A.I.“. Tek smo se ponovo sreli!
