Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Vladimir Cvetković
Nekoliko puta sam čuo od ljudi koji putuju u Emirate da su se sa aerodroma u Abu Dabiju uputili direktno u Dubai jer „u Abu Dabiju nema ničega“, ili pak „ne želim na izlet tamo pored onolikog Dubaija“. Meni je Abu Dabi, kao i mom saputniku, ostavio znatno bolji utisak i grad deluje kao da je našao pravu sredokraću, da bude „po meri čoveka“ a istovremeno i raskošan kako to samo bliskoistočni gradovi opasipani zlatnom kišom (čitaj „naftnom“) mogu biti. Može li raskoš uopšte biti po meri čoveka? Može.
Plaža i sumrak. Foto: Žikica Milošević
Abu Dabi je napravio multinacionalnu utopiju u pustinji. Postigao je to da se ovde dosele svi, privučeni mogućnostima zarade.
Ima se, može se. Foto: Žikica Milošević
Naravno, zavisi šta je „prilika“za nekog Indijca i šta je „prilika“ za Britanca, ali to ste već znali. Ceo svet je tu osim Arapa. Oni su negde iza zidova – Arape uglavnom ne možete videti u šetnjama.
Plaža u sumrak. Foto: Ljubazne nepoznate Arapkinje
VAMOS A LA PLAYA
A mi svoju počinjemo od centra gde smo se smestili u hotel po ceni od 25 evra za noć i krenuli peške do Korniša (nezaobilazni „kej“ u arapskom svetu), iza koga sledi beskrajna peščana plaža a la Kopakabana.
Centar Abu Dabija i njegova dvojezičnost. Foto: Žikica Milošević
Ljudi igraju fudbal na pesku u senci solitera, sunce zalazi nad Perijskim zalivom, Arapi (aaa, evo ih, i lokalnih Arapkinja koje su komunikativne pa ih zamolim da me slikaju – nije kao što je bilo u Palmiri u Siriji da je izbio međunarodni i međureligijski incident zbog toga što sam „se ženi obratio“ – već sa osmehom prave nekoliko fotografija) su tu u šetnji, a stranci se kupaju. Rusi, po jeziku već razaznajem, hrabrije od drugih i kasnije od drugih, doh već prohladni pada mrak, što bi rekao Dučić. Veče kao na školju, ali nema ni školja ni Jadrana, a nebo je spektakularno. Definitivno zavređuje letovanje samo po sebi, odnosno baškarenje na ovim plažama, ali ne u vreme Ramazana kad se lokalci ljute i kad vi pijete i jedete nešto javno od svitanja do sumraka. Dakle, od maja nadalje.
Abudabijska Kopakabana. Foto: Žikica Milošević
KASR AL-VATAN
Taksi je ovde jeftin jer je gorivo, dakako, jeftino. Ono što je dobro i loše u isto vreme je da se taksiji naručuju preko aplikacija, a to podrazumeva da vam treba internet svuda. Iz hotelske sobe ni po jada, ali sa drugih lokacija – malo teže. Javnog interneta notorno nema, što je glavna razlika između Skandinavije, recimo, i Emirata. No, šta je tu je.
Ala je lep abudabijski svet - ovde soliter, onde minaret. Foto: Žikica Milošević
Idemo u Kasr al-Vatan, „Palatu Domovine“, ili „Dvorac Nacije“ koja je sedište predsednika Emirata. Predsednik monarhije? I meni je bilo čudno. Naime, svaki od emirata jeste monarhija, i to apsolutna. A onda svi oni ujedinjeni, sastanu se i biraju predsednika. Kao u Maleziji.
Tadžmahalovski šmek Kasr al-Vatana. Foto: Vladimir Cvetković
Kasr al-Vatan je neka vrsta Tadž Mahala posvećenog živima, ima neko religiozno iskustvo utkano u sebe, podseća na američki Kapitol i velelepnu džamiju u isto vreme, na katedralu i Vavilonske vrtove ili Alhambru. Čudesno i novo. Otvorena je za javnost 2019, dve godine nakon što je završena. Budući da je posle toga došla pandemija, onda možemo reći da je početkom 2023. baš baš nova.
Unutrašnjost Kasr al-Vatana. Vama liči na zgrasu Vlade? Foto: Žikica Milošević
U njoj se nalaze velelepni prostori, mozaici, ornamenti, muzeji, vladine prostorijie i šta sve ne. Prostor je tako velelepan da mu je namera i bila da izazove strahopoštovanje prema moći Emirata. Jedna od velikih atrakcija je skulptura “Moć reči” vajara Matara al-Mahedža, napravljena od arapskih slova. Po podacima koje sam našao, skulptura je od 6 tona čistog zlata, a ima i dve replike nešto manjih dimenzija, u vrtovima, od srebra. Postavljene su i otvorene za javnost 2019. ali su od 2020. do 2022. opet bile zatvorene, tako da je i ovo – sasvim novo i čudesno. Skulptura od 6 tona zlata? Ima se, može se.
Moć reči. Vaistinu moć. Foto: Vladimir Cvetković
SVEŽINA U PUSTINJI
Hoteli, soliteri… Okupani iznenađujućim zelenilom. Ali, samo dok se ne približite travnjaku. Tek onda vidite koliko su ispresecani malim cevčicama koje donose vodu biljkama i po najvećem suncu. Pešačke i biciklističke staze ofarbane su u nebeskoplavo.
Nebeskoplavi pločnici, filigranski. Foto: Žikica Milošević
To je zanimljivo budući da su naučnici (fizičari) u ovom delu sveta dugo pokušavali da odgonetnu koja boja najmanje reflektuje toplotu, pa su zaključili da siva nikako nije dobar izbor, a o tamnima da ne govorimo. Ispostavilo se da je umesto intuitivno svetlozelene, idealna kombinacija „hladnog betona“ (izvini, bako!) nebeskoplava! Zak bicikla je nacrtan na biciklističkoj stazi pa se malo ishabao, a sasvim novi i nedavno pridodati znak trotineta blešti u svojoj svežini.
Zeleno i sveže, kao da niste u pustinji. Foto: Vladimir Cvetković
VELIKA DŽAMIJA
Bojim se da nećemo stići sve ovaj put. Hvatamo taksi za Veliki džamiju Šeika Zajeda. Vidi se sa par kilometara i toliko egzotično izgleda sa svojim belim kupolama da vas nosi u… bajku. Velika džamija je izgrađena između 1994. i 2007. godine i svečano je otvorena u decembru 2007. godine. Kompleks zgrada je dimenzija približno 290 sa 420 m, što je, hmmm… 15 fudbalskih igrališta.
Dvorište Velike džamije prima 41.000 vernika, ako ste odgovarajuće vere. Foto: Žikica Milošević
Ulazi se na kodove, čeka se u redu, hiljade ljudi su tu, ulazak je besplatan. Liči li nam malo na Indiju? Liči! A ima i zašto – arhitekta je uzimao puno referenci iz mogulske, indijske, ali i persijske i egipatske arhitekture sakralnih objekata. Ćilimi, ornamenti, igra kamenom… Neverovatna lepota i preciznost. Nije njih na Bliskom Istoku sram da repliciraju „staru arhitekturu“.
Unutrašnjost džamije vrvi od minucioznih radova. Foto: Žikica Milošević
Nema ovde „napretka“, osim u standardu i brendovima, tržnim centrima i najboljim automobilima umesto kamera. Kada se nešto monumentalno gradi, uvek je neka reminsescencija na nešto. Zanimljivo, za oblaganje džamije korišćen je slavni kamen „sivec“ (pogađate, „sivac“) iz Prilepa. Kako nismo imali sreće da ne bude sivi dan pun oblaka, imamo „svetlosivo na tamnosivom“ na fotografijama. Ali, ne mari! Svi ostali imaju bleštavobelo na plavom. Tako ćemo i mi, ali drugi put, tešim ja svog saputnika.
McDonald's dvojezično. Foto: Žikica Milošević
Unutra, srednji deo može da primi 41.000 vernika. Kao prosečan stadion. Na molitvu. Možda da se zapitamo zašto su nama fudbalski i košarkaški stadioni mesta molitvi. Uz šoping-molove. A njima su to još uvek – džamije. Ispod kompleksa nalazi se tržni centar. Sa sve McDonaldsom na arapskom.
Najbitnija 4 jezika da te ceo svet razume. Foto: Žikica Milošević
EPILOG
Ne stigosmo do Luvra i do najstarijeg dela, tvrđave u starom centru. OK, ima vremena, a i karte su jeftine. Drugi put.
Davanje u dobrotvorne svrhe je jedan od stubova islama. Foto: Žikica Milošević
Sumrak je. Ljudi se šetaju po parkovima. Toaleti su besplatni. Veče pada na grad. Miran, pun bučnih Indijaca i Pakistanaca, ali opet, savršeno bezbedan. Živ. Na neki način, uspokojavajući, uprkos soliterčinama i vrućini.
Raskiš sa merom. Foto: Vladimir Cvetković
Abu Dabi je raskošan, ali smiren, dostižan. Jednostavniji je za život od napetog Dubaija gde je sve „na ivici noža“. I dodajmo i ono što nije najmanje važno, a poslednje je. Sve je jeftinije nego u Srbiji ili su makar iste cene. Tamo gde ide sav normalan svet. A to je dovoljno da nam osvoji srce a ne devastira džepove.
Zahvaljujemo se Allegra Krstarenjima na ovoj reportaži
