Tekst: Žikica Milošević
Iskreno, ime Epir nas podseća na časove istorije, i neko daleko sećanje u magli. Iz magle lagano izranja prvo ime kralja Pira i njegove „Pirove pobede“, a zatim se teleportujemo preko 20 vekova u budućnost i dolazimo do toga da je jedno od najprepoznatljivijih i najpopularnijih grčkih letovališta u srpskih turista, makar u poslednjih 10+ godina – Parga, takođe u Epiru. I, za većinu – to je to. Ali, Epir je mnogo više od toga. Stoga, idemo u Prevezu.
Foto: Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević
SINUSOIDALNA ISTORIJA EPIRA
Epirci i Tesalci su ponosni ljudi, i smatraju sebe jednim od nekoliko „srdaca Grčke“ i njene suštine. Pa ipak, turisti su fasciniraniji nekim „više šljaštećim“ destinacijama. Ali, iz pomoć NTO Grčke (www.visitgreece.gr) i agencije CK Strategies, krenuli smo jednog sunčanog majskog dana na put u Prevezu da se upoznamo sa skrivenim biserima grčkog primorja i jonske rivijere. Zaobići ćemo Pargu i obližnju Lefkadu, o kojima „svi znaju sve“ i zagrebati odmah pored, ali dublje. Jer, cela zapadna Grčka i jonska obala sebe brendiraju kao “Alternativna Grčka”.
Dah Orijenta. Foto: Žikica Milošević
Stare palate na rivi. Foto: Žikica Milošević
Kada smo došli u Prevezu, naravno da smo pogrešno akcentuirali ime grada – Prevéza. Ali se zapravo izgovara kao Préveza (Πρέβεζα) i to nas je automatski podsetilo na slovensku reč – da se nešto preveze. Zapravo smo bili na dobrom tragu – ime grada i jeste slovensko i bukvalno to i znači “Prevoz”, “mesto da se prevezeš”, odnosno, da se pređe moreuz koji daje vodu Ambracijskom zalivu u kome slobodno plivaju delfini i lete pelikani. Odmah su počele šale: “prevezi me do Preveze!“. Doslovno je u 6. i 7. veku posle Seobe naroda bilo toliko Slovena koji su doprli do Peloponeza, da su mnogi toponimi u severnoj Grčkoj i južnoj Albaniji, gde je bilo najviše Slovena (u severnoj Albaniji, planinskoj, Sloveni se nisu naseljavali jer su bili ravničarki ratarski narod i izbegavali su stočarske krajeve, prepuštajući ih stočarskim narodima), ima puno slovenskih toponima. Sloveni koji su se ovde doselili bili su suočeni sa jednom od najsuperiornijih kultura na svetu, helenskom, odnosno romejskom, odnosno vizantijskom (zovite to kako želite, po prinicipu “zovi me krčag samo me nemoj razbiti), i vremenom su se helenizovali.
Nebo, nebo, plavo je. Foto: Žikica Milošević
No, da se vratimo u vreme pre Seobe naroda. U ta davna vremena ovde su živela grčka plemena (najpoznatije je bilo pleme Kasopejaca) i jedan od najzanimljivijih i najznačajnijih likova tog doba bio je kralj Pir, koji je voleo da se bavi vojnim intervencijama na poziv svojih prijatelja i saveznika, te je tako počeo niz bitaka u susednoj južnoj Italiji. Njegovo ime bi se moglo prevesti kao “Ognjen”, jer “Πύρρος“ je izvedeno od reči „vatra, oganj“. Sve ovo mu je donelo svetsku slavu (Hanibal ga je smatrao najvećim vojskovođom posle Aleksandra Velikog i poslužio mu je kao inspiracija za njegovu “vojnu intervenciju” na rimskom tlu), ali i reputaciju čoveka koji posle pobede ima velike gubitke, te otud “Pirova pobeda”. Ali, kada se malo bolje zagledamo u cifre, u bitkama kod Herakleje i Askuluma imao je znatno manje gubitke od protivnika, a tek je u bici kod Beneventuma izgubio 11.000 ljudi i 10 slonova, dok je gubitniku manjkalo “samo” 9.000 ratnika, posle čega je Pir izjavio “Još jedna ovakva pobeda i uništen sam!”. Dakle, na neki način su ga oklevetali, ali ostade simbol za propast u pobedi.
Pomešaj ove noći belu i plavu. Foto: Žikica Milošević
Ovo je i prva tačka gde su Rimljani kročili na grčko tlo da bi kasnije osvojili celu zemlju i inkorporirali celu grčku kulturu u svoju, stvarajući čuvenu izreku “poraženi je pokorio pobednika”, ali o tome kasnije. U svakom slučaju, Preveze nema skoro uopšte na mapama do 1292. a kažu da su je osnovale izbeglice iz Nikopolja nakon što su Uzi, preci današnjih Turaka, poharali ovu regiju oko 1060. I opet upadamo u mrak srednjovekovlja, da bi se isti ti Turci dosetili da je na dobrom položaju i izgradili tvrđave i luke posle 1477. godine. Godine 1538. ujedinjena hrišćanska flota trpi poraz od osmanske, i datum 29. septembar, kada se bitka odigrala, danas je Dan turske flote, a brodovi i podmornice se često nazivaju “Preveza” u čast ove pobede.
Svetli trenuci dolaze sa mletačkim osvajanjima, ali Turci ne sede skrštenih ruku pa povremeno preuzimaju grad. Godine 1717. Mletačka Republika konačno osvaja grad i on ostaje u njenom posedu sve dok je ne ukine Napoleon i priključi Francuskoj 1797. Samouvereni Napoleon ostavlja tek malobrojne jedinice u gradu dok on kreće dalje, a zloglasni i ultrasurovi Ali Paša Janjinski iz susedne Janjine upada i ubija sve stanovnike u strašnom masakru (isti onaj Ali Paša poznat po tome što je napravio genocid nad Cincarima u Moskopolju).
Mešavina italijanskih i grčkih uticaja prisutna je na svakom koraku. Foto: Žikica Milošević
Grad je dugo godina bio pod Turcima i bio je najzapadnija luka Osmanskog carstva do 1912. kada je oslobođen i priključen Grčkoj. Pošto je bio kosmopolitska luka, u njemu su se nalazili brojni konzulati, kao što su konzulati Francuske, Italije, Rusije i Austro-Ugarske. Neke od tih palata danas imaju drugačiju namenu ali su idalje velelepne i uglavnom na rivi.
Danju je pusto, a u sumrak sve postane krcato.
GASTRO RAJ ZA RIBOFILE I UZOFILE
Osim prelepe rive načičkane tavernama, i marine u kojoj se baškare jahte dobrostojećih stranaca (video sam barem 20 različitih zastava na krmama jahti), Preveza je idealno mesto ako volite da vidite delfine i pelikane u divljini. Suprotno uvreženom shvatanju, delfini su zapravo željni pažnje i druženja i izvedbi za masu, kao holivudski glumci, žive od aplauza i dviljenja. I prate brodove i skaču i uživaju u pljeskanju, čemu smo i posvedočili. Krstarenje po Ambracijskom zalivu je jedna od najboljih aktivnosti za turiste, a tako se može doći i do udaljenih plaža koje su fantastične. Ambracijski zaliv je bez talasa, topao, jer je gotovo „jezero“, sa svih strana okruženo kopnom, a voda je upečatljivo zelenkasta, što daje „egzotični šarm“ celom iskustvu.
Grkoljublje u Ambracijskom zalivu. Foto: Tara Tomović
No, da se vratimo na gastronomiju. Preveza možda jeste manje poznat grad u turističkom smislu kada su Srbi u pitanju, mnogo manje od susednih Lefkade ili Parge, ali je presladak i veoma važan kada je reč o dvema stvarima – a obe su morski plodovi. Prva su – sardine. Mnogi gradovi imaju na svojim grbovima lavove, orlove, zmajeve, a Preveza ima – sardinu.
Ne zvuči previše dostojanstveno, ali ima svoje razloge – naime, sardine ovde su među najboljima na svetu a riblji restorani na obali i u starom gradu su apsolutno među najboljima na Mediteranu ako ste ljubitelj morskih plodova. Otud i ribofilija (ili se pravilo kaže „psarofilija“?). Druga su – kozice (vrsta škampa). Najbolje su na svetu i toliko su slavne da ih je i Džejms Bond naručio u “Samo za tvoje oči” (1981). U jednoj sceni Roger Moore kaže: “I’ll have Preveza prawns…”, a ostalo je istorija.
Izaberite svoje mesto.
Kozice su specijalitet Preveze. Foto: Žikica Milošević
Tripadvisor navodi Destileriju Rubu (eng. Roubou, grčki Ρούμπου) kao jednu od Top 10 destilerija u Grčkoj koju vredi posetiti, i to na mestu broj 6. Uzo je piće veoma slično onome što mi u Pirotu zovemo mastika – to je suvi aperitiv sa ukusom anisa koji se široko konzumira u Grčkoj, i njegov ukus je sličan drugim alkoholima od anisa kao što su pastis, sambuka, raki i arak.
Jedna od najslavnijih destilerija u Grčkoj. Foto: Žikica Milošević
Rubu je porodična manufaktura koja radi od 1949. i zaista je izbor vina i uza impresivan. Ljubazni vlasnik nam je omogućio degustaciju i kratak prikaz istorije destilerije. Nemojte propustiti ovo mesto i odnesite neku bocu kao suvenir i poklon prijateljima. I uzmite jednu za sebe. Ili više njih.
Ja bi' uz'o jedan uzo. Živeli! Foto: Aleksandra Blažević
Stari grad je koloplet šarmatnih uličica (najlepši je Saitan Pazar) sa mnogih restoranima i starim crkvama, i možete prosto birati da li ste za telesna uživanja, tj. blagoutrobije, ili duhovna, odnosno posete crkvama. Mnoge pravoslavne crkve imaju neobične karakteristike, budući da su osnivane kao mletačke, katoličke, italijanske, ali su Italijani proterani, pa su ih Grci prilagođavalali sebi.
Stari grad u sumrak. Foto: Žikica Milošević
Ali ostavljali su propovedaonice na vrhu do kojih se dolazi stepenicama i ostale čudne stvari, tako da je Preveza, kao i većina jonske regije, fuzija grčke i italijanske kulture, baš kao što je i preko puta, južna Italija fuzija italijanske i grčke kulture. Tolike su kulturne i genetske veze ova dva naroda da postoji i izraz „Jedna faca, jedna rasa“ (namerno koristim izraz „faca“ jer se u originalu rimuje na oba jezika“).
Fuzija mediteranske kulture. Foto: Žikica Milošević
GRAD POBEDE TRAJAO SAMO HILJADU GODINA
Cane iz Partibrejkersa ima običaj da zapeva „Kada bih živeo hiljadu godina, ceo bi mi život stao u jedan dan“, a nekako imamo takav utisak kada vidimo napušteni grad Nikopolj, odmah pored Preveze. Trajao je hiljadu godina a mi smo ga videli za samo jedan dan.
Ovo je bilo nikopoljsko Dedinje, a zidine iza mene su hrišćanske.
Kada je 29. godine pre nove ere Car Oktavijan Avgust osnovao Nikopolj u čast svoje pobede nad Markom Antonijem i Kleopatrom dve godine pre toga i “milom ili silom” u njega naselio rimske koloniste, veterane koji su ga prodržavali u ratu za presto (istinske „Igre prestola“) posle ubistva Cezara, i okolna grčka plemena, da bi nakrcao 150.000 ljudi u tada ogroman grad, nije ni slutio da će svega 1000 godina kasnije od grada ostati samo ruševine. Ali, Varvari (Goti, Alani, Huni, Sloveni, Proto-Bugari i Uzi) su na kraju predstavljali toliku opasnost gradu koji nije ni bio na obali mora, da su posle odlaska Justinijana, građani polako počeli da se sele, da bi oko 1000. godine Nikopolj, pompezno nazvan “Gradom pobede”, postao potpuno pust.
Ostalo je malo toga od nekadašnjeg megalopolisa. Foto: Aleksandra Blažević
Zidine su razneli okolni Grci da sagrade svoje nove kuće, na novim, boljim mestima. Sic transit gloria mundi!
Nikopoljski mozaici. Foto: Žikica Milošević
Muzej Nikopolja daje odličan prikaz istorije ovog grada, a vodič nam je dao odličan prikaz toga zašto zašto ove statue iz Starog doba nemaju glave i uostalom, ko im je glave otkidao? Naime, to je „starinski Fotošop“, rekao nam vodič. Pošto su se carice i kraljice i ostale poznate figure menjale, obično su vajali jednu savršeno zgodnu statuu (jer nisu sve plemkinje i carice bile zgodne) i samo su menjali glave kako se koja promeni. Takođe, mnogo se brže menjala moda kod frizura nego kod odeće, tako da je kad carica nabaci novu frizuru, to bilo kao neki “modni magazin” – iskleše se nova glava carice sa novom frizurom, i onda svi to kopiraju. Ne može carica da bude demode na kipu. A kako su ih prišvrćivali? Kad biste se zagledali odozgo, videli biste metalni “kolac” iz trupa kipa na koji se “nabijala” glava koja je dole imala rupu. Modni magazini u 3D i Fotošop su postojali i pre 2000 godina. Nisu mnogo drugačiji od nas bili ljudi tad, osim tehnološki. Ne zaboravimo i neverovatne mozaike Nikopolja, koji pokazuju i scene ribarenja i lova!
Muzej Nikopolja. Foto: Žikica Milošević
MONOLITNI MONOLIT ILI ZADNJI POGLED NA JONSKO MORE
Darko Rundek peva „Zadnji pogled na Jeršalejm, na djevojke u luci“, a meni ni do dan danas nije jasno gde luka u Jerusalimu, ali ta mi pesma odzvanja glavom na plaži Monoliti, jer nam je ovo oproštaj sa Jonskim morem.
Pesak u nedogled. Foto: Aleksandra Blažević
Nije mi palo na pamet da bi najduža plaža u Evropi mogla biti baš na Jonskom moru u Grčkoj, ali tako je. Plaža Monoliti je upravo to. Najduža u Evropi. Sa čak 22 kilometra dužine (neki kažu 25, ali zavisi ko odakle meri, valjda), od sela Mitikas do sela Kastrosikija, u okolini grada Preveza, u Epiru. Dobila je ime po “monolitu”, kao što pretpostavljate – po “jednom kamenu” – na grčkom “Μόνος” + “Λίθος” = „jedan“ + „kamen“. Ime je dobila po isturenoj steni visine desetak metara, koja se videla sa plaže sve dok je nisu uništili nemački i italijanski vojnici minobacačkom vatrom 1942. Niko ne može da zamisli zašto su oni to uradili, ali ne možemo da zamislimo ni zašto su napravili Aušvic, pa hajde da ne lijemo tolike suze za jednim kamenom. Postoji fotografija pre 1942 je dostupna na kojoj se vidi ovaj kamen, a nažalost danas stena postoji tek kao podmorski greben udaljen 10 cm od površine, tako da… pažljivo sa plivanjem.
Tropski bar, pivo mi daj. Foto: Boris Radošević
Ovo je, kako kažu, poslednje kupanje na Jonskom moru kada ste bili na Lefkadi ili u Pargi, pre nego što se uputite u balkansko kopno. Na plaži nisu dozvoljeni hoteli, barovi itd. osim plažnih barova na svakih nekoliko stotina metara, pa i kilometar. Šume su zaštićene i ovo nikada neće biti “Kopakabana”. Spremio sam kupaći, ali je naglo postalo vetrovito i hladno, i talasi su onemogućili i najhrabrije od nas. Otvoreno more. Eh.
Alternativna Grčka.
JOŠ JEDAN MEDITERAN KAKAV JE NEKADA BIO
Da sumiramo, Preveza je idealno mesto za porodični odmor, sa divnim plažama u blizini, i sasvim dovoljno restorana i zabave za decu. Ako ste u mladalačkom ludilu, možda su za vas ostrva bolje rešenje. Ali, Epir će vam dati onaj mir za kojim ste žudeli, i Mediteran kakav je nekada bio, što je slogan koji koristi Hrvatska, ali se može primeniti i ovde. I nemojte zaobići Prevezu kada idete na Lefkadu ili u Pargu, ili u Jonsku regiju uopšte. Preveza će vas svojim šarmom osvojiti. I bogato za vašu ljubaznost i poverenje nagraditi.
Šarm letnje večeri na Jonskom moru. Foto: Žikica Milošević
Posebna zahvalnost:
