Tekst: Žikica Milošević
Poslednjih godina dani na Glavnoj bini su bili kao „ladice“, obojeni izrazito žanrovskom aromom, te je četvrtak bio posvećen hip-hopu i trepu, petak indie-popu i indie-roku, subota panku i popularnim hitmejkerima sa elektronskom podlogom, dok je nedelja bila dan za rok na Tesla Universe bini, i to za rok u svim njegovim formama.
Foto: Vovka Čudinov
Cavalera – samelji me gitarom!
Sve je krenulo već za dnevnog svetla, kada su nas u svet neverovatno bučnih gitara uvele novosadske metal legende, Annathema. Reke ljudi svih doba i izgleda slivale su se već oko 20h na Glavnu binu – mnogi od njih u crnim majicama sa različitim natpisima, da potcrtaju svoju lojalnost žanru – čekajući jedan od najvećih nastupa ovog Exita – Cavalera (bez Conspiracy od 2023.).
I bome, počelo je kako smo očekivali – video rad i muzika, sa logom Cavalera i početnim „C“ i krajnjim „A“ stilizovanih kao sečiva, bili su kao dobrodošlica u Pakao, a Max je svojim glasom bio nešto kao „dobroćudna stjuardesa“ koja poručuje „Welcome to Hell!“. Crvena svetlost zapljusnula je gledaoce, a i vrućina je tog dana bila bliska paklenim temperaturama, te se sve poklopilo. Znam ljude koji bi pomislili da je ovo zastrašujući početak, ali je dobro znano da su metalci jedni od privatno najnežnijih i najemotivnijih ljudi, a da su najveća zla činili uglavnom ljudi u besprekornim odelima i košuljama sa divnim manirima – tako da, Cavalere (i Max i Ig(g)or) su definitivno sile Dobra, uprkos svoj ikonografiji.
Max je pozdravio publiku sa „Dobro veče!“ na srpskom, što i nije nimalo čudno s obzirom da je dugo sarađivao sa Kojotom iz Eyesburna, bio u Srbiji, a i žena mu je Ruskinja, a na ruskom se kaže skoro isto. Videlo se da je emotivan oko ovog gostovanja, i više puta je uzvikivao „Serbiaaa!“. Fun fact je da je vremenom od izrazitog antivernika postao vernik, ali pravoslavni (porodica, porodica!), ali su vatra Pakla, Lucifer i uzvici „Antichrist!“ i dalje tu.
Usledilo je „mlevenje“ od samog početka. Max je u jednom trenutku uzviknuo, izvodeći Sepulturine pesme „The real Sepultura!“ – na taj način govoreći da ono što se sada naziva tim imenom „nije pravo“ – i većina fanova bi se složila s tim – No Cavalera, No Sepultura! Njihov black metal obeležavaju nagle promene ritma i harmonija, i po tome su postali prepoznatljivi i dobili kultni status. Buka je bila tolika da ste mogli koncert čuti odlično i iz daljine, ali fanovi su se tiskali u prve redove, gde su gitarski rifovi „mleli kosti“. Max je nastavljao sa uzvicima „Necromancer!“, „Morbid Visions!“, „Schizophrenia!“ itd. kako je prelazio na pojedine segmente karijere, a u jednom trenutku sve je stalo i začula se „O, fortuna!“, najpoznatiji segment „Carmina Burana“.
Dopuštali su Ig(g)oru da pokaže svoje bravure, a neverovatno energično su pokazivali koliko se snage i volje ima u ovom „uskrsnuću“ Sepulture preko projekta Cavalera. Novi život legendarnog benda koji smo mogli da vidimo, jeste nešto na šta ne možete ostati imuni, voleli tu muziku ili ne voleli – prosto, kao i dan pre, na The Exploited, to vas „oduva“. Mrak i vrisci tokom „Crucifixion Rituala“ kako ga je nazvao Max (tokom spektakularnog izvođenja „Crucifixion“) nas je odvelo za korak dalje u onostrano. „Hvala!“ – uzviknuo je Max na kraju na srpskom, a publika je, ozarena, ostala da ih isprati pogledima kao u nekoj čudnoj liturgiji.
Foto: Žikica Milošević
Altın Gün – psihodelija i turski etno za putovanje na Orijent
Znamo da je nezamislivo, ali 1965. ili 1975. glavna zabava svih evropskih omladinaca, a naročito studenata, bilo je putovanje na Istok. Raspust se dočekivao euforično, VW kombi bez klime se puno ljudima i kretao u Kandahar, na „hippie trail“, ili u Gou. Usput, Radio Teheran je puštao najbolju muziku u regiji, a sledio ga je u stopu Radio Kabul. Stanka za more prvo u Turskoj, a onda u Iranu se podrazumevala. A Turci su imali svoje rok bendove, i to na način na koji je još posle 1923. dekretom zapisao Mustafa Kemal Ataturk, „otac savremene Turske“ – pravite ono što je aktuelno na Zapadu, sa turskim „začinom“. I tako je 60ih i 70-ih nastao „anadolijski rok“, križanac psihodeličnog roka Zapada i turskog etna.
Znam gomilu ljudi koji su mi se već nekoliko godina kleli da ništa bolje neću čuti uživo od benda iz Holandije čije ime na turskom znači „Zlatni dan“ – i nisu puno preterivali. Altın Gün je odlično bio „uklješten“ u program, i dao je priliku da se ne ode sa Glavne bine, već uživa u ritmovima Orijenta. Svojevremeno su Massive Attack imali pesmu „Inertia Creeps“ inspirisanu boravkom u Istanbulu u vreloj letnjoj noći, sa turskim folk-motivima, i ništa bolje na vrućinu ne paše od ovih „izuvijanih“ ritmova. Na +40°C tokom dana i tek nešto manje tokom nedeljne noći, postalo mi je i jasno kako ova muzika nastaje.
Bilo je neobično slušati novu postavku benda bez Merve, pevačice koja se nedavno povukla iz benda, jer mnoge pesme imaju dominantan ženski vokal, ali je Erdinç odlično „zatvorio rupu“, da se izrazim fudbalski (u vreme njihovog nastupa se završavalo finale Eura ’24), i njegov visoki vokal se lepo prilagodio priči. Nisam imao prilike da slušam anadolijski rok ranije, ali mi je jasna i promućurnost Gorana Bregovića u vreme Bebekove ere – interpolacija lokalnih elemenata u gitarski rok. Definitivno, nastup za pamćenje, a naša publika nema razlog da ne vidi u Altın Gün svoje buduće favorite.
Foto: Ivana Ivanovskaja
Tom Morello – vojnik eskadrona Pravde
Malo ljudi revolucionizuje svoj instrument. Bilo je takvih slučajeva i sa gitarom, tokom istorije, ali u poslednjih 40 godina bih kao najpoznatije primere naveo Johnnyja Marra iz The Smithsa, The Edgea iz U2, Slasha iz Guns’n’Roses i Toma Morella. Na YouTubeu odavno postoje (a i u vidu reelova na drugim društvenim mrežama) primeri kako bi neki rif bio odsviran kada bi ga sviralo 10 najosobenih gitarista, i uvek je Morello među njima. Možete mu stil prepoznati među milionima, sa tim „mjau-wau“ elementima koje izvodi samo levom rukom, što je već „da se ne poveruje svojim očima“ – Morello je magija koja stoji pred vama.
Dete majke Italijanke čije prezime nosi, i oca Kenijca koji ga nije ni priznao, Tom je već u startu „autsajder“ na više nivoa. Izgleda da ga afrička strana veoma nosi u idejnom smislu, budući da su video radovi iza njega gotovo redovno prikazivali Afro-Amerikance. (Mada, u jednom trenutku, rekao je „Capisci?“ – i Italijan je progovorio iz njega). I na kraju krajeva, nije ni čudo što je on osetio „bes protiv Mašine“. Mašina je još jača danas nego pre 32 godine kada je on krenuo, a ljudi su sve slabiji, dok im je bes vatreniji. Zato je njegovo prisustvo sinoć bilo veoma, veoma dragoceno.
Tom je zahvalio i Exitu i nama što smo dopustili da gitarska muzika trešti sa Glavne bine, i naveo je da je presretan što je posle tolikih godina ovde, i da mu je posebna čast što je Exit nastao kao buntovni, revolucionarni festival 2000. I zato nam je Tom izveo svih 32 godine svoje karijere u jednom nastupu za pamćenje – obučen u belu pseudouniformu sa crvenim pseudoepoletama, natpisom „Boyscouts of America“ na reveru i varijantom anarhističke zastave i „vojničkim imenom“ Tom (ne prezime, već ime), delovao je kao vojnik Sile Svetlosti na stejdžu. Ceo njegov rad je angažovan. I petokraka, i pozivi na „Union Power“. I estetika, i etika. I Rage Against the Machine i Prophets of Rage, i The Nightwatchman. I suprotstavljanje svakom ratu. Svirao je gitaru i jezikom, kao Jimi Hendrix, i tom prilikom se na poleđini gitare otkrio natpis „Ceasefire“.
Još kao klinac znao sam za izraz „Every Go“, ali prvi je Tom Morello doslovno zamolio prve redove da naprave „every go“ i dar-mar energije dok je svoje rifove koji podsećaju na „padanje bombi, policijske sirene“ (kako je to nekada lepo opisao Melody Maker) slao publici. A onda je došao i najemotivniji momenat, posvećen Chrisu Cornellu koji nas je tragično napustio pre 7 godina – „Like a Stone“ od Audioslave. Gotovo do suza je doterao publiku uz osobito melanholičan Chrisov portret koji nas je netremice gledao sa bine.
Što Tom ne može da otpeva, drugi gitarista može. Što ne može niko – ostaje kao instrumental. Nije našao zamenu za Zacha de la Rochu, i nije je ni tražio. Furiozno je završio koncert uz besmrtnu himnu „Killing in the Name“ of Rage Against the Machine, kao instrumental, a publika je pevala. Jedan jedini – Tom Morello, dobri vojnik Svetlosti u beloj (kvazi)uniformi, te vrele noći je pokazao šta jedan čovek može da uradi sa gitarom. I sa svetom. I sa svešću i savešću.
