Pozdrav i poštovanje članovima ovog neobičnog dua, Ani i Marku! Vi ste muzičko-poetsko-dramski bend, trupa i sastav. Vi ste umetnost u-dvoje. Kroz vaše, da tako kažemo, spektakularne scenske i koncertne nastupe publika doživljava i proživljava ne samo muziku i ples, ritam, već mnogo više od toga.
Foto: Željko Sinobad
Recite nam nešto o vašim počecima i istoriji. Kako i kada ste počeli, kako ste došli na ideju da napravite grupu i šta ste prvobitno imali na umu kada ste se odlučili na ovaj korak?
Ana: Bavim se umetnošću od kada znam za sebe. Ja sam bila ono dete koje hoda po ulici od muzičke škole do kuće i čita knjigu pri tome. Tada sam mislila da ću postati pisac, jer sam gutala knjige i pisala pesme. Volim da stvaram u grupi, pa sam se počela baviti glumom i pevanjem. Na radionici kod Kovača sam upoznala Marka. Nije to bila ljubav na prvi pogled, bar kod mene, ali sam tragala za nekim ko želi da voli i bude voljen, ko je stabilan i iskren i, kada sam to našla, zaljubila sam se preko ušiju. Umetnost je bila nešto usput, dok smo stvarali porodicu i svoj život u prirodi.
Bila sam vrlo posvećena majka, kada su nam deca bila mala. Bili smo upućeni jedni na druge i provodili smo puno vremena sa svojom decom. Uz to sam studirala, vodila domaćinstvo, radila na imanju i – svirala klavijature, pevala, istraživala druge, meni do tada nepoznate instrumente, kao frulu, trubu, bas gitaru, didžeridu; ali sam, uz Marka, bila i tehničar zvuka i snimatelj, jer smo u svom kućnom studiju, prirodno, mi bili ti koji nameštaju ozvučenje, efekte, mikrofone, instrumente, snimanje.
U tom periodu mi se dešavalo da ne spavam više od dana, jer taman sklopim oči posle svirke i raspremanja tehnike itd. kada se deca probude i vreme je za dojenje ili hranjenje, za početak dana. Tek kada su deca malo odrasla, imali smo prostora da razmišljamo šta mi to zapravo radimo, ali ni tada se nismo mnogo bavili konceptualom. Istraživali smo iskreno i polako, kroz sve kanale koji su nam bili dostupni sve vrste umetnosti koje su nas zanimale. Tako smo i došli do tog “totalnog” pristupa umetnosti, vrlo organski. Nakon godina rada se iskristalisalo da je najbolji način da se oslonimo na sebe i mi budemo cela trupa.
Zašto se vaš sastav zove Alice in WonderBand? Postoji li neki skriven razlog?
Marko: WonderBand, Čudesni bend, smo nas dvoje, kao i ljudi koji se nalaze oko nas i čiji rad je utkan u naš. To je Višnja Obradović, naša rediteljka i koreografkinja, Goran Vujičin, dizajner zvuka, Budislav Vlajkov, čije frizure su postale naš zaštitni znak. Zatim Leo Herenčić, naš kondicioni trener – i zbog njega smo u tako dobroj fizičkoj spremi. Marija Opalić, dizajnerka, zbog koje je naša prezentacija svetska. Alise su svi ostali, publika, koja uvek učestvuje u našem izvođenju.
Foto: Nemanja Lauš
Kada ste na sceni, oseti se ta neka snažna, vanserijska, skladna i ekstatična energija koja struji između vas i koju prenosite na publiku. Odakle crpite tu svoju energiju? Da li to potiče iz vaše usklađenosti kao partnera? Iz načina života? Koliko tu ima ulogu vežba i posvećenost?
Marko: Crpim energiju iz posvećenosti. Energija koju emitujem se u meni skupljala godinama: uvek sam se bavio svojom psiho-fizičkom spremnošću, jer je to suština moje profesije, a školovao sam se kao udarač, bubnjar, perkusionista. Vežbam bubnjeve od svoje 14 godine, što je poslednjih 35 godina. Ne bih se time bavio, da to ne volim da radim. I zato mi i nije teško da vežbam. Više, na žalost, ne svakoga dana, jer je organizacija i koordinacija nešto čime se umetnik ne bavi samo kada svira instrument, nego i kada zarađuje za život. Danas je velik deo onog što radimo, na žalost, kancelarijski posao. Zato, kada izađem na scenu, iz mene teče radost što mogu da stvaram i podelim to sa publikom. Ispunjava me i nadahnjuje rad sa mojom partnerkom.
Ana: Zanimljivo je da, i nakon 25 godina zajedničkog života, nas dvoje ostajemo suštinski različite osobe, a čak i naša deca nas percipiraju kao jedno, nekog dvoglavog orla, ako smem da se šalim sa nacionalnim simbolima. Meni je to potpuno logično, jer da nema te istinske različitosti, ne bi bilo ni tog naboja između nas dvoje. Jedino između suprotnosti može da teče struja i da se desi razmena energije.
Foto: Željko Sinobad
Vaši nastupi i izvođenja predstavljaju totalnu umetnost. To je i performans, i drama, muzika i poezija. Gde nalazite inspiraciju i šta vas podstiče da stvarate i težite da se ostvarite kao totalni umetnici? Šta i ko su vam bili uzori? Možete li navesti neke istaknute autore koji su vas nadahnuli i motivisali na stvaralaštvo?
Marko: Kao mladić sam gledao DV8 i divio se njihovom načinu plesa, koji spaja pokret, performans, dramu. Ana i ja smo išli smo zajedno na radionice fizičkog teatra, buto plesa, savremenog cirkusa. Radili smo sa italijanskim rediteljem Đanlukom Barbadorijem, koji je bio učenik Grotovskog. Različiti muzički bendovi, kao Led Zeppelin, The Doors, Van der Graaf Generator, King Crimson, David Bowie, Peter Gabriel, Queen i mnogi drugi, uticali su na moje muzičke ideje i ukuse. I oni su imali pozorišni pristup muzici, donekle, jer je svaki njihov nastup bio performans.
Ana: Uvek nas je zanimala kvalitetna umetnost koja probija granice, pa smo pratili one umetnike za koje smo znali, bili oni iz sveta filma, pozorišta, muzike. Filmovi Larsa fon Trira, Žodorovskog, Tarkovskog su nam uvek bili inspiracija. U muzici mi je teško da se svrstam u neki određeni žanr: to što izvodimo world music je, isto, incident, pošto jednako možemo da izvodimo i rok, džez, bluz, progresivnu i eksperimentalnu muziku. To se čuje mnogo u muzičkoj emisiji “Stonogica brojalica”, koju smo radili za decu. Komponovala sam pesme koje su bazirane na bluzu, rok muzici, pentatonici, bećarcu, klasičnoj muzici, kao poklon deci i zalog za budućnost ušiju koje mogu i znaju da čuju.
Šta za vas predstavlja umetnost? Kako vi definišete svoje stvaralaštvo?
Marko: Umetnost je za mene način života. Sve što radim, tome pristupam kao umetničkom projektu: prvo sledi istraživanje, pa organizacija, planiranje i realizacija. U istraživanju ima puno improvizacije, kroz koju se fiksiraju elementi od kojih se dobija struktura. Za mene je umetnost naučna disciplina. Ona ima svoje zakone, koji se uvek preispituju, da bi bila inovativna. Uvek sam u procesu traženja i transformacije.
Ana: Umetnost je za mene obavezno veština. Verovatno zato što dolazim iz muzike, znam koliko mi je bilo zamorno i naporno da učim teoriju i pravila, vežbam skale, disanje, pevanje. Ceo taj proces za mene nije prirodan; ja sam od brzih i bistih i nemam puno strpljenja. Uvek lupkam kopitom i čekam galop, kad treba na nečemu ostati, pa to “drljati”. Isto se može reći i za fizičku spremu koja je potrebna da bi izvodili telesnu muziku na način na koji mi to radimo. Meni su od malih nogu u porodici govorili da nisam spretna ili da nemam sluha. Tako da sam ja od onih koji su svoj talenat zadobili predanim radom.
Foto: Goran Jevtić
Objasnite nam i dočarajte malo vaš koncept telesne muzike.
Ana: Na početku, napomena – kaže se “telesne perkusije” – to je prevod engleskog izraza “body percussion”. Ne znam šta bi bila “telesna perkusija” – možda jedan udarac nogom, na primer? “Body music” je telesna muzika – telesne perkusije + pevanje.
Marko: Telo je instrument za proizvođenje zvuka i muzike. Ono je dostupno svima, bez obzira na godine, socijalni status, pol, muzičko obrazovanje. Zbog toga ga može svako koristiti. Ovo je najdemokratskiji oblik umetnosti. Naš koncept je približiti ljudima ono što im je od boga dato i vratiti ljude sebi samima.
Ana: Očigledno je da plivamo uzvodno. Kao i naš način života, i ovaj oblik izražavanja je dalek od savremenog čoveka, koji sve više ulaže u sopstveno otuđenje i odrođavanje i sve bi dao da mu neko hirurškim putem ugradi ili odstrani ono što mu je potrebno ili nepotrebno, umesto da sam to stekne. A koliko sreće stiče kada radi obrnuto od onog čemu ga uči naša civilizacija, za koju je i najtvrđim glavama sad postalo jasno da srlja u propast radi profita i interesa, mi smo primeri. Uz to je telesna muzika suštinski ekološka. Ako imamo budućnost, onda je ona jedan od njenih izraza.
Foto: Alisa Dinjaški
Čini se da vaši nastupi i izvođenja imaju neku misiju. Koja je to misija, poruka koju težite da prenesete ljudima?
Ana: Zanimljivo pitanje. Naši nastupi imaju misiju onoliko koliko je ima i naše delovanje i naš život, jer su sve tri stvari potpuno isprepletene. Verujem da donosimo radost, ljubav i lepotu svetu, i da je to nešto što mu je preko potrebno. Naravno – i nama je, zato smo na toj misiji.
Šta smatrate svojim najvećim uspehom? Šta je za vas najveće priznanje?
Marko: Najveće priznanje se još nije desilo. Najveći uspeh je biti samostalni umetnik u Srbiji i od toga živeti.
Ana: Slažem se sa Markom. I dodala bih jedan od sjajnih momenata u našoj karijeri, kada smo nastupali u “Meta teatru” u Minhenu, u kojem je radio Grotovski kada je bio u Nemačkoj. Tada je na predstavi bio i Peter Kes, novinar “Zidojče cajtunga”, čija kritika ili hvalospev je sutradan izašla u pomenutim novinama. U Srbiji nam se to, recimo, nije nikada dogodilo. Lažem, pisala je o nama pozorišna kritičatka, Nataša Gvozdenović, a nekoliko ljudi je napisalo nekoliko redova o našoj muzici. I ti si vrlo lepo i jasno opisao naš nastup u nekoliko rečenica.
Opišite nam neki vaš koncert ili događaj kojeg se rado sećate i koji je na vas ostavio poseban utisak.
Marko: Nastupali smo 2019. godine u Hamburgu na festivalu “Body Rhythm”, gde idemo opet početkom juna. Publika je bila jako srdačna i euforična posle nastupa, jer jezik nije bio barijera za razumevanje. To mi je bilo posebno drago.
Ana: Bilo je toliko različitih nastupa u različitim okolnostima: velikim dvoranama, cirkuskim šatorima, mikro-teatrima, na ulici, u pozorišnim i koncertnim salama, binama velikih i malih festivala. Jedna izuzetno lepa predstava koje se sećam je bila “Kiss” u somborskom Narodnom pozorištu. Markova impovizacija i komunikacija sa publikom je bila tako duhovita, da sam teškom mukom ostala na nogama na sceni. Ima i kratak selfi – video na našem Jutjub kanalu “vilovka” sa tog nastupa, gde publika zajedno sa nama pozdravlja u ekstazi.
Foto: Vladimir Veličković
Koliko vam je važan nastup pred publikom? Kakav je vaš doživljaj kada prenesete svoje emocije publici? Kako publika prima vaše nastupe?
Marko: Vrlo mi je važna povratna reakcija, jer od toga zavisi uzajamno uživanje i izvođača i ljudi koji su u gledalištu. Oni su obično zatečeni, iznenađeni, pa razdragani, kao stanja koja prolaze tim redom, ukoliko nas prvi put gledaju i slušaju. Na kraju to prerasta u divljenje i ekstazu.
Ana: Kada slušam kao neko ko nije upoznat sa našim radom, ove izjave zvuče uobraženo. Zato pozivam sve neverne Tome da dođu na naš nastup i osvedoče se sami.
Marko: Ova publika je otvorena, komunikativna, bez predrasuda. Sa njima je lako uspostaviti kontakt. Nastup pred decom, ipak, nije ništa drugačiji. Imam poštovanje prema publici bez obzira na godište.
Ana: Deca su divna i iskrena publika. Jedina prepreka koju danas moramo preći je nastup pred decom koja nikada nisu bila u pozorištu ili na koncertu, što je nov fenomen nakon dvogodišnje izolacije. Ta deca često ne znaju kako da se ponašaju, jer nisu imala prilike da to nauče. A i kako bi? Kultura je, kao što se i zove, nešto što se gaji.
Foto: Martina Šalov Kiss
Vi živite na Fruškoj Gori, u šumi. Kako ste se odlučili na taj korak i zbog čega?
Ana: Magičnog leta 1997. smo otišli na žurku, rođendan jedne prijateljice, u Markovu vikendicu blizu Stražilova. Prvo smo ostali par dana, a nakon toga smo se nas dvoje vratili i malo-po malo, proveli tamo skoro celo leto. Ja sam upravo završila srednju školu i to je bio najduži raspust. Završila sam sa školskim obavezama, upisala fakultet, čitala “Igru staklenih perli”, prvi (i, za sada, poslednji) put se istetovirala. Boravak u prirodi, zaljubljenost u Marka, odrastanje, sve se spojilo u jedan doživljaj i sve je, u mom doživljaju, vodilo logično ka vraćanju prirodi. Želeli smo da živimo sami, da se osamostalimo. I tako smo odlučili da se preselimo na Frušku goru. Osim toga, prijalo je odvojiti se od gradskih šema i priča i pokušati stvoriti nešto svoje i drugačije.
Foto: Saša Vukićević
Da li je umetnost isceljujuća? Ima li nade za umetnost danas i u budućnosti?
Marko: Umetnost je uvek isceljujuća. Dok bude umetnosti, ljudi imaju šansu za duševni rast. Dok bude ljudi, biće i umetnosti.
Ana: Svoj optimizam ne temeljim na realnosti, već na uverenju. Ukoliko pogledam svet oko sebe, jedva da ima neke nade. Sva sreća, pa je Pandorina kutija potpuno otvorena i svi užasi i zla su izašli, ali sa njima i ona nada koja je ležala na dnu. Iz iskustva znam da umetnost isceljuje iz zagrljaja koje podele sa mnom ljudi iz publike – puno puta su mi prišli potpuni stranci i zamolili me da podelimo tu sreću i tronutost koju osećaju nakon našeg nastupa. Ali nije sva umetnost isceljujuća. Neka je i otrovna i usmerena da pametuje, druga da potvrđuje establišment, ali prikriveno, kritikujući ga. Veliko je pitanje šta umetnost jeste, a šta se samo tako naziva. Svaki stvaralac radi po svojoj savesti.
Foto: Marko Risović
Kakvi su vaši planovi za budućnost? Imate li neke nove projekte i ideje? Gde ćete nastupati u predstojećem periodu?
Ana: Ove godine ćemo izdati prvi muzički album za nemačku kuću CPL Music. U septembru planiramo prvi internacionalni festival telesne muzike “Novi balkanski ritam” u Sremskim Karlovcima u Ekološkom centru “Radulovački”. Festival će okupiti zajednicu telesnih muzičara iz regiona i inostranstva. Centar festivala će biti radionice, koje će voditi svetski poznati muzičari i plesači, kao Maks Polak (Njujork), Ana Ljombart (Barselona) i Ben Šic (Hamburg). Naravno da će oni i nastupati – pre festivala ćemo imati rezidenciju, gde ćemo stvoriti zajednički nastup od muzičke i plesačke baštine Evrope, Balkana, Afrike i Amerike. Pošto smo mi prava fabrika ideja, savetujem vam da se prijavite na našu newsletter listu na sajtu www.aliceinwonderband.com (donji desni ugao na naslovnoj), pa ćete svakog meseca dobijati kratak regled naših novosti.
Marko: Što se nastupa tiče, prvi koncert nas očekuje u Čačku 20. aprila u Domu kulture, konačno u punom kapacitetu od oko 700 mesta. Pre toga ćemo voditi radionice za mlade u Postojni u Sloveniji u saradnji sa zrenjaninskim CEKOM-om. Verujemo da ćemo sada ponovo imati prilike da izvedemo pred publikom nove projekte, kao koncert za decu “Stonogica brojalica”, i one koji su čekali da nas napuste mere povodom korone, kao naša hit predstava “Kiss”. Poslednji put smo je izveli u martu u pozorištu “Dobrica Milutinović” u Sremskoj Mitrovici, a pre toga više od stotinu puta u Srbiji, regionu i Evropi. U maju nastupamo na festivalu “Cu’fus” u Samoboru, a postoje neke naznake da ćemo nastupati tada i u Beogradu. Upravo smo započeli projekat “Detlići – telesna muzika za decu” u OŠ “23. oktobar” u Sremskim Karlovcima, podržan od Trag fondacije preko poziva “Aktivne zajednice”. Idemo u Hamburg u junu, kao što sam već pomenuo.
Foto: Georg Tedeschi
Za kraj, šta je ono što biste poručili našim čitaocima, kao neki rezime vašeg iskustva u radu i stvaranju umetnosti?
Marko: Radite ono što volite i uživajte u tome. Ne bojte se grešaka i ne dozvolite da vas strah skameni. Kao što na našem koncertu za decu sa decom konstatujemo posle pesme o dečaku Mići, nisu hrabri oni koji se ne plaše, već oni koji savladaju i prevaziđu svoj strah.
Ana: Ne čekajte da se steknu uslovi za promenu, za život, za sreću. Uslove stvorite sami. Na tom putu ćete se promeniti do neprepoznatljivosti i uslovi za sreću će postati nešto što niste pre toga mogli ni da sanjate, kao što će i osoba koju gledate u ogledalu postati potpuno drugačija.
Hvala vam na ovom divnom razgovoru. Želim vam još dugo godina inspiracije, ideja i neiscrpne energije koju dajete ljudima. Vidimo se na nekom vašem koncertu, predstavi ili radionici.
Intervju vodio: Viktor Radun Teon
