Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Vladimir Hirin (Vovka Chudinov)
U vremena kada je pop-rock scena cvetala, postojao je ui Mitrovici festival koji se zvao Sirmium Rock Fest (SRF), ali je avaj, poslednji održan 2016. godine, a posle toga nastao je muk. On je prekinut tek kada je agilna grupacija „revolucionarnog“ imena Art Front uzela stvari u svoje ruke i 2023. napravila rivajvl mitrovačke scene, prvo svirkama u Hrvatskom domu, a zatim i celim festivalom. Godine 2023. održan je prvi In Front of Art festival, na „tradicionalnom“ mestu terena „Partizana“ a zatim je ime pojednostavljeno i spojeno sa imenom organizacije, Art Front, a kao „manifest“ o širenju festivala, lokacija je prebačena na Hipodrom, gde je moguće „praviti buku“ i do „sitnih sati“ i ova lokacija se, videćemo, pokazala kao pun pogodak.
DAN PRVI
Festival će, kako sudimo po ovome što se zbilo ove godine, zadržati formu od 3 dana, od četvrtka do nedelje, a već pri prvom dolasku u četvrtak, moglo se primetiti da će novi ambijent biti nestvarno prijatan – sa desne strane, lejzi-begovi i DJ koji zagreva i chill-outa masu, sa leve stejdž, a po sredini „ulica“ sa sremačkim specijalitetima i loungeom, gde su se umorni gosti mogli odmoriti.
I ponovo je lokalni Manguliner (poznat po motou „pivo hladno kao betonski svinjac“) iskazao dozu mitrovačkog humora kada je na svoj baner dodao urnebesni moto ovogodišnjeg festivala „Let’s Grock & Roll!“.
Postoji stara priča da mi odlično razumemo španski humor zbog toga što smo proveli previše vremena u neslobodi – što pod kojekavim osvajačima, sopstvenim Inkvizicijama i nedemokratijama, te nam je humor ostao jedino pribežište. Isto važi i za bliskoistočne narode – Libance, Jevreje i ostale, kao i za Aškenazije, poznate kao ljude koji su dali osnove savremenog humora po svetu, Ruse i ostale. Ali, i muzike. Stoga ne čudi što je nekome u Barseloni palo na pamet da napravi fuziju svih ovih muzika i napravi „world music“ bend pod nazivom Barcelona Gipsy BalKan Orchestra (ovo „Bal + Kan“ dolazi od turske igre reči „Med i krv“), koja je fuzionisala sve navedeno, a ima pevačicu iz Španije, a i neke naše članove.
Nije to ništa čudno – ko je gledao španske filmove, zna da je balkanska trubačka muzika superpopularna tamo, te se kultni film „Crimen Ferpecto“ završava baš uz tu muziku. Ko je gledao rusku seriju „Kuhinja“, mogao je primetiti isto. Ovaj magičan bend nas je „provozao“ kroz mnoge žanrove, čas izvodeći naše pesme u klezmer (jevrejska judiš muzika) stilu, te ruske u srpskom ili španskom i šta sve ne. Svakako, posle njihove muzike se osećate ponosni na sve što ste, i građanin ste sveta.
Kažu da Vlatko Stefanovski nije bio 30 godina u Mitrovici, a ako je poslednji put bio 1991, onda se tog koncerta ne samo sećam, nego sam na njemu i bio – a to je bilo doba kada je Leb i Sol bio ultrapopularan bend – svi su čekali da čuju „Čukni vo drvo“ ili „Skopje“ (ima mikro klima), a ja sam neupućenima prevodio reči. I danas kao da se ništa nije promenilo – Vlatko je jedan od onih dobroćudnih duhova stare Jugoslavije, kao Zoran Predin iz Lačnog Franza, koji kao da nikada nije ni odlazio iz vaše kuće.
A oni koji vole gitarske bravure, mogli su se uveriti da su mu prsti vešti kao i u najboljim danima. Svi su pevali refren „Mamurni ljudi“, a neki nisu ni znali da će im to biti himna sledećeg dana. Jugoslovenski Springsteen, ako tako možemo reći. Samo manje gizdav, i makedonski skroman.
Marko Stojanović Louis se zaista tako zove. Rekao mi je u jednom intervjuu da ih je otac sve na rođenju i upisao sa svojim nadimkom kao drugim prezimenom. Ekscentrični otac je voleo haljine i etno, a sin mu je to sve podiugao na viši nivo, dodajući elementa jazza i soula, praveći ono što je nazvao „balkan soul“ muzikom. Niš je jak u tebi, Marko, a to je jedan od nasrdačnijih gradova i u Srbiji ali i u Evropi, te se lepa energija prelivala na sve strane za kraj ove večeri. Na kraju je Marko sa svojim trubačima sišao među posetioce i zaista smo doživeli mehanu iz Zone Zamfirove, kako bi ona izgledala da je 150 godina kasnije nastavila da živi.
DAN DRUGI
Drugi dan otvorila je „kraljica inteligentnog popa“, ili kako je često nazivaju, samo „Kraljica“ – Konstrakta. Prvo sam mislio da je to neka anglo-izvotoperena verzija reči Konstrukta, jer je ona arhitektica, pa zatim da je to kombinacija imena Konkreta + Apstrakta i da je to još inteligentnija zagonetka, a sad više ni sam ne znam šta ona sve predstavlja, ali je uspela da je svi jednako zavole – i intelektualci, i oni koji bi samo dobru muziku, i strejt i gej, i tako možemo u nedogled.
Elem, Konstraktine pesme su potresne na onaj način da ti neko pokazuje neke neočekivane životne istine koje si znao, ali si na njih nekako zaboravio, pa ti ona „umoči glavu“ opet u njih. Tu su i pesme iz vremena Zemlja gruva, kao ona o matrijarhalnom nizu majki i njihovom teretu kroz generacije, pa zatim Triptih koji se završava najpoznatijom „In Corpore Sano“, ali to je samo delić slagalice.
Konstrakta je napravila i male „filere“ od po 40-ak sekundi koji su išli između pesama, a koji su bili urnebesno zabavni – jedan je govorio o rimskim carevima, drugi o poljoprivredi, a treći je rekao nešto kao „nemam para, pa razmišljam ko će mi dati pare, pa pomislim, Mitrovčani su dobri ljudi, oni će mi dati pare“. Izgledaju kao da su stvoreni veštačkom inteligencijom. Nebitno, kalambur, kabare, vodvilj. Kraljica.
Ako je prvi dan bio nakrcan etno-popom i world musicom, drugi dan su obeležili lagani i sve veći prelazi ka hip-hopu. Ali, ne običnom, već dobrom starom, prošaranom gitarama i angažovanom.
Prvo smo se spustili u Mostar, gde su bili Zoster, stari znanci mitrovačke publike koji imaju mnogo obožavatelja u Vojvodini, i pokazali nam šta je angažovanost i bunt na hercegovački, kamenit način. Kao da su Beastie Boys snimili album na Jamajci sa lokalnim muzičarima, Zoster su nas uljuljkivali u rege zvuke u toploj noći, a zatim šamarali životnim istinama.
A zatim, The Beat Fleet, ili skraćeno TBF, jer smo se spustili još niže, u Split. Split, grad poznat u današnje vreme po džentrifikaciji, skupom turizmu, nestanku starog grada gde žive ljudi i pretvaranju u kulise za turiste, po skupoći, po novokomponovanim bogatašima, padu Hajduka od kojeg boli srce, nacionalizmu i drogama. I naravno, po reperima, koji žigošu sve ove promene bilo na komičan, bilo na besan način, bilo kombinacijom oba. TBF su snažni i smešni, „uvik kontra“ i zato ih uvik i volimo.
DAN TREĆI
Subota je bila udarni dan ne samo time što je subota, već i što je program nio „najpopičniji“, i što se pojavila na zatvaranju velezvezda Roni Size. Već od ranih sati su devojke počele da se pojavljuju sa transparentima i izjavama ljubavi dvojici članova Buč Kesidija, koji su otvorili veče.
Levoruki disko boj bend, kako sebe pola u šali, ali pola u zbilji nazivaju, Pančevci su pravi izdanak vojvođanske pop škole, melodične ali ne-jeftine. Sa druge strane, uspeli su da u svoje tekstove ubace sve što muči savremnog mladog čoveka u izlasku u svoje pesme, i to toliko univerzalno da se mogu prepoznati u njihovim pesmama i ljudi od 40 i 50 godina, i oni od 16 i 26.
Ako je Konstrakta „inteligentni pop“, onda su oni „kraljevi inteligentnog indieja“. Neke devojke su u prvim redovima čekale na Zokijeve palice, nadam se uspešno. Nekada sam govorio da ako želite da nađete devojku, upišete kurs italijanskog ili francuskog, ili makar španskog. Ili da odete na koncert Gifta. A sada mogu reći da ako želite jedinstvo duha i tela, sigurno ćete to naći u publici Buč Kesidija. Jer i oni sami su jedinstvo melodije, stila i teksta. Poseban su pozdrav uputili Luki Trajkoviću koji radi njihove spotove, a koji je dete dvoje mitrovačkih umetnika, a svi su bili u publici. A imali smo čast i čuti premijerno novu pesmu sa trećeg albuma. Sve u svemu, kerozinski start subote. Nije čudo što ovi momci rasprodaju po pet hala u Zagrebu ili sami ceo Tašmajdan.
A onda je izašao na scenu bend Letu štuke, i ponovio je sve ono što je veče pre toga uspeo Zoster – da kao drugi izvođač iza vrlo popularnog izvođača, nastave sa dizanjem atmosfere, uz svoju mešavinu roka, regea i čega sve ne, trasirajući put za Bojanu Vunturišević.
Počnimo ljubav ispočetka, poručila nam je Bojana, koja je pola Vlajna, i prezime joj znači „Vetrić“, a pola Sremica, što nismo znali, ali je njoj bilo izuzetno drago da dođe u jednu od svoje dve postojbine. Bojana je prešla dug put od alternativne zvezde do mejstrima, i sada je zacementirala svoje mesto među pop-elitom regije.
A sve je završila legenda dubstepa Roni Size. Neko je na Facebooku napisao – da mi je neko rekao da će Roni Size doći u Mitrovicu, ne bih mu verovao. Paaaa, niko 2000. godine u leto, kada se u Novom Sadu odvijao Nulti Exit, nije verovao da će već sledeće godine i sledećih godina masa svetskih zvezda doći preko Dunava na Petrovaradinsku tvrđavu, ali se sada navikao.
Navikajmo se i mi na ovo. Još da su Stereo MC’s došli kao što su obećali, žurka bi bila neverovatna. Ali, ovaj trijumfalni kraj u kome celo „pleme“ skače uz Ronijeve bitove, početak je neke nove i nadamo se, uskoro velike priče. Nikada neće Art Front biti najveći sremski festival, ipak je to Exit, zar ne? Možda neće biti veliki ni kao istočnosremski Beer Fest na Novom Beogradu, ali dovoljno je da očuva ovaj kvalitet i da iz godine u godinu raste, radosno i dostojanstveno, ne izgubivši oreol najprijatnijeg festivala na kome sam ikada bio.
