Tekst: Žikica Milošević
U Samarkandu smo shvatili da je gorivo jeftino, i da su taksiji jeftini. Shvatili smo i da ultrabrzi vozovi (neki uzbekistanski «Soko», koji kreće od Taškenta i zaustavlja se negde u pustinji Kizil-Kum, i zove se „Afrosijab“, po starom imenu za Samarkand) i pruge koje je izgradila Španija – zapravo nemaju dovoljno kompozicija da bi imali česte polaske, tako da se karte kupuju dosta unapred.
Poi-Kalon, magija Orijenta. Foto: Žikica Milošević
I uz pomoć vlasnice hotela, došli smo na ideju da idemo – taksijem, linijskim, 4 sata vožnje između dva najvažnija grada Puta svile. To se radi tako što se dođe na autobusku stanicu, gde vas opkole taksisti-linijaši (nijedan nije stvarni taksista) i onda se cenjkate. Naša sreća što nas je bilo četvoro, tako da je brzi polazak zagarantovan i imamo „keca u rukavu“ za cenjkanje, i ostvarujemo dobru cenu. Ovaj scenario će se ponavljati dalje na našem epskom putešestviju.
Buharski sumraci i oker cigle. Foto: Slavko Matić
Elem, kako je Samarkand bio zelen i poljoprivredni, odlazak na zapad nas približava onome što smo mi očekivali od Uzbekistana. Zelena stepa je lagano postajala sve suvlja, rastinje sve ređe, i na kraju je žito postalo zlatno, temperatura veća, a pojavila se polupustinja.
Ljabi-Hauz, centar centra Buhare. Foto: Žikica Milošević
Ono što čini Uzbekistance ponosnima je to št je Uzbekistan bio, u mračnom Srednjem veku u Evropi, centar nauke. Doduše, to nisu baš bili Uzbeci nego perijski narodi s kojima su se kosooki turkijski narodi stopili da bi stvorili današnje Uzbeke, ali ne mari. Odavde je čuveni medicinar Avicena, ili Ibn-Sina, «otac savremene medicine». Uzbekistanci u školama uče da bez Uzbekistana ne bi bilo savremene Evrope, i u pravu su, jer su i drugi naučnici upravo bili odavde kada je u Evropi sve bilo zamrlo. Videćemo u Hivi, korak dalje. Tamo je nastao algoritam.
Važno je imati Uzbek face. Foto: Slavko Matić
“You have Uzbek face!” – rekla je žena koja prodaje tradicionalne buharske košulje na Trgu Registan. “You too!” – pokazala je na Jovanu. Pokazala je prstom na Slavka i Cveleta: “Europa, Europa” pa na mene i Jovanu: “Uzbekistan, Uzbekistan”. Buharska tradicionalna košulja za 950 dinara? Može! Izgleda kao da nosite paučinu, toliko je lagana, a hladi na vrućini. A i svima se svidela odmah na društvenim mrežama. Volim zemlje gde mogu da budem impulsivni kupac.
I ovde mladenci vole slike u istorijskom okruženju. Foto: Žikica Milošević
Stari grad je veliko iznenađenje – ogroman je! I savršeno očuvan, mnogo prostraniji od Samarkanda, koji je mnogo više i carski, i socijalistički, i podseća na Srbiju. Ovde – vidite da je magija Orijenta prisutna. Sav je od oker cigala, a zgrade su savrešno renovirane i ne zna se šta je originalno, a šta rekonsruisano, ali ne mari. Ovako je veoma lako zamisliti kako je izgledala stanica u pustinji za karavandžije.
Poi-Kalon, lepši noću. Foto: Žikica Milošević
Sve je lepo i sve je lepše i lepše iza ugla, kako koju ulicu prolazimo, sve nam je impresivnije: kompleks Poi-Kalon sa medresama i minaretima, fascinantno osvetljen noću, jeste takav da mami uzdahe. Magija Orijenta. Ovde su u SSSR snimali filmove «1001 noć», «Šeherezada», «Alibaba i 40 razbojnika», a ceo trg vas vraća u bajku, u detinjstvo. Takođe, grad je hipsterski upeglan kao da je destinacija u Španiji.
Sovjetski uticaj na islamsku zemlju rezultuje "španskim" ugođajem. Foto: Žikica Milošević
U Ljabi-Hauzu, centru svega, statua legendarnog junaka iz komičnih priča, Nasradina Hodže, za koga se veruje da je rođen u Buhari. Mali čovek, ili kako bi Torbica rekao, «mali mrav», koji svojim britkiom umom, kao spadalo i naivac, nadmudri vlast – savršen lik za dizanje morala u despotijama. Sećam se priča o njemu iz nižih razreda osnovne škole.
Nasradin, Nasredin, Nasrudin. Kako ko voli. Foto: Žikica Milošević
Najverovatnije je lik stvoren po istorijskoj ličnosti koja je živela u 13. veku na području Srednjeg istoka. U turskom gradu Akšehiru gde je Nasradin umro, se svake godine od 5. do 10. jula održava festival posvećen ovom junaku. Turci će ispričati da je rođen u Turskoj, ali nemojte na to ni da pomislite u Buhari, a kamoli da zucnete o tome. Čak i statua ima uzbečko lice, sa ukošenim očima i jakim jagodicama.
Nalazimo se sa rikšadžijom pod Ljabi-Hauza i posle cenjakanja, uzimamo rikšu. Vozač nam obećava za sat i po sve znamenitosti grada, njih pet. Usput pušta najveće hitove uzbekistanske, ruske i turske muzike, i jednu našu IDJ pesmu, koja se savršeno uklapa. Zanimljivo da se u okviru Česme nalaze mošti Jova, starozavetnog velikomučenika koji je trpeo Jahveova mučenja bez hropca i ostao veran i ubeđen u Božju dobrotu. Muslimani ga zovu Ajub ili Ejub (ili čak Ejup), a katolici i protestanti ga zovu Job. Prilično je daleko od svoje domovine, ali tu je. U Buhari.
Trpljen - spašen. Foto: Slavko Matić
Čor-Minor je još jedno čudo – ima četiri minareta – «čor» – četiri na tadžičkom, «minor» – minaret, ali to je samo prividno – tru tornja su skladišta, a jedan je stepenište za krov.
Četiri minareta koji to nisu. Foto: Žikica Milošević
Nova Lada, uprkos glupim slikama iz srpske štampe, liči na bilo koji savremeni model. Foto: Žikica Milošević
Buharski Ark. Foto: Žikica Milošević
Buharski Ark je masivna tvrđava koja je prvobitno izgrađena i okupirana oko 5. veka nove ere. Pored toga što je bila vojna struktura, Ark je obuhvatao ono što je u suštini bio grad koji je tokom većeg dela istorije tvrđave bio naseljen raznim kraljevskim dvorovima koji su imali uticaj na region oko Buhare.
U legendi, tvorac Arka bio je epski heroj Sijavuša. U mladosti se krio u bogatoj oazi Turana od svoje maćehe. Sijavuša i ćerka lokalnog vladara Afrosiabe su se zaljubili. Devojčin otac je pristao da im dozvoli da se venčaju pod uslovom da Sijavuša prvo sagradi palatu u oblasti omeđenom bikovom kožom, što je očigledno bilo nemoguć zadatak. Ali Sijavuša je isekao kožu bika na vitke trake, spojio krajeve i unutar ove granice sagradio palatu.
(Ovo je u suštini klasična legenda o Didoni i osnivanju Kartagine u severnoj Africi, kao što je zabeleženo u antici.)
Svi govore ruski svuda, lako se snaći. Čak i naši saputnici koji govore samo srpski, uspevaju da se snađu sa lokalcima, koji vešto primećuju da je srpski jezik sličan ruskom, znaju da smo Sloveni, a neki kažu, još preciznije, «pa srpski je još sličniji ukrajinskom». Tačno, od jezika bivšeg SSSR, s kojima su se Uzbeci sreli, ukrajinski i beloruski su nam najsličniji.
Može islam, ali može i pivo, vino i votka. Foto: Žikica Milošević
Ispred stare džamije Bolo-Hauz, iz 17. veka, sa tipičnim drvenim stubovima srećemo jednog starijeg gospodina koji me slika. i s kojim sam se na ruskom ispričao o SSSR i Jugoslaviji, koju, kao i svi ovde veoma voli. Bio je u Jugoslaviji i smeši se. Tito, bilo dobro nekad. Da, bilo nekad.
Bolo-Hauz. Foto: Žikica Milošević
Lepa je stvar što je SSSR, a kasnije i nezavisni Uzbekistan, učinio puno na restauraciji gradova sa Puta svile – primenjuju se stare tehnike glaziranja, svaka se pločica radi rućno, i gradovi dobijaju stari sjaj.
Uzbečka keramika i glazura. Foto: Žikica Milošević
Uzbečka keramika i glazura. Foto: Žikica Milošević
Neko za partiju? Foto: Žikica Milošević
Na kraju krajeva, u srcu Evroazije i nemate zašto doći ako nema ušminkanih turističkih destinacija.
Buharče. Foto: Slavko Matić
Svuda smo bili jako popularni zato što smo iz Srbije jer im je to zemlja koju smatraju prijateljskom. Često su me pobrkali sa: Izraelcem, Špancem, Tatarinom, Rusom, a par puta i sa lokalcima (možda su mislili da sam, zbog ruskog, mešanac Uzbeka i Ruskinje ili obratno, što je još češći slučaj).
Prilozi za džamiju. Foto: Žikica Milošević
Gradom dominira ćirilica (Uzbeci koriste i latinicu i ćirilicu, kao Srbi), a Tadžici su dominantna nacija, što se vidi po indoevropskim fizionomijama.Od SSSR se ne gade, svuda se primaju kartice MIR. Osećaj normalnosti je svuda.
SSSR sladoled? Jedan Gagarin, moliću! Foto: Žikica Milošević
Manje je kosookih, turkijskih lica. Neugodna stvar u odnosima Uzbeka i Tadžika je da je Staljin iz nekog razloga etnički tadžičke teritorije pripojio Uzbekistanu, pa je tako i grob Ismaila Somonija (Samanija), oca tadžičke nacije, i sam grad Buhara, iako 70% tadžički, u Uzbekistanu.
Somonijev mauzolej. Foto: Žikica Milošević
Na kraju, ali ne i najmanje važno – hrana! Obavezno probati plov ili njihov pilav, a buharski se zove oš sofi. Nema ga u restoranima posle 14h, jer je «pretežak», a u njega idu i suve grožđice i ovčetina.
We could eat pilav, just for one day. Foto: Žikica Milošević
