Jedna stvar je znati geografiju onaaaako, a druga stvar je znati je detaljno. Znali smo da je Tadžikistan jedna brdovita zemlja, i da je Gornji Badahšan (autonomija koja je veća od ostatka neautonomne zemlje –hmm, ili je makar iste veličine) veoma brdovit jer je tu Pamirsko gorje, ali i da je zapadni deo zemlje, naročito put od Hudžanda (Aleksandrije Eshate, ili Najdalje Aleksandrije) do prestonice Dušanbea, toliko brdovit i jeziv, nismo znali. Ali, ko nam je kriv, neznanje se plaća jezom duž puta. Pametan čovek bi uzeo avion za koji bi vozio nekoliko desetaka minuta, ali među 4 saputnika, nije se takav našao dok nije počeo uspon ka Dušanbeu.
Lagana majska vožnja. Foto: Slavko Matić
ZARAFŠANSKE PLANINE JEZE
Jedan od najjezivijih puteva koji sam video je put od Hudžanda do Dušanbea kroz Zaravšanske planine, gde se prelaze prevoji i ambisi od preko 2000 metara. To je početak onoga što će prema istoku postati Himalaji. Himalaji? Da. Valjalo je malo čitati atlase pre ovoga, ali ko će sad ulaziti u detalje da su ovde Kina, Pakistan i Avganistan načičkani okoi početka Himalaja. Misli smo da je Tadžikistan više kao avganistanske planine, Hindu Kuš i slično, ali otrežnjenje je došlo brzo. Srećom pa su Kinezi izgradili tunele i puteve pa je kako-tako bezbedno, ali još treba da se radi da se ne bude ovako jezivo. Izašli smo da se slikamo u tački na nekih 2.300m visine, na prevoju Zarafšon ili Zarafšan, i videli planine koje su baš baš visoke, oko 3.000-5.000 metara, i pod snegom. Najviši vrh Čatarga je na 5.489m i vidi se pod snegom, iako je bio maj. Dvaput nam je padao sneg usput (jednom je doduše bila više susnežica). Iako je bio maj. Naš vickasti šofer se poigravao svojim životom na ivici provalije i smejao se pušeći cigaretu. Kada smo počeli da se spuštamo prema Dušanbeu već je bio mrak ali nam je pala kamenčuga sa srca. Oko nas skijaški centri, mesta gde je sniman Ali-Baba i 40 razbojnika (taksista kaže da je njegov otac glumio kao statista) u vreme SSSR… Svakako spektakularno. Kreću vile bogatih Dušanbinaca (tako se kaže) pored reke. U svakoj zemlji ima elite. Ali, mi smo opet mislili da je to u jednoj siromašnoj zemlji, ali se ispostavilo sasvim drugojačije.
Trojezične table na ulicama. Foto: Žikica Milošević
DUŠANBE-BOZOR POSTADE METROPOLA
U poslednjih 5 godina, uz oslonac na Kinu i barter-trgovinu, Tadžikistan je doživeo pravi bum, ni Vikipedija ne može da isprtati šta je sve sagrađeno. Za nas je to bio šok par ekselans. Dolazak u Dušanbe, prestonicu Tadžikistana, bio je jedan od najvećih šokova u istoriji naših putovanja – očekivali smo najsiromašniju zemlju Centralne Azije a dobili smo najnapucaniju. Očigledan je ogroman upliv kineskog kapitala – putevi su odlični uprkos planinčinama, kola su skupa, a grad je sređen uz upliv kineske estetike.
Novi Dušanbe, sjajan i sa istorijskom naobrazbom. Foto: Jovana Živanović
Liči na kombinaciju Kine, SSSR, Dubaija, islama, Skoplja, nastavite niz sami. Puno para je u ovaj grad očigledno spucano u poslednjim godinama, ali kao da je sve ugrađeno ne u “zli Dubai” – nepodnošljivo pun betončine, već u sovjetski zeleni grad po meri čoveka. Ako pogledate na Vikipediju na svim jezicima, ona ne može da ipsrtai nove građevine, pa onda – batalimo Vikipediju. Već je noću izgledalo da je nestvarno lepo sagrađeno, i da je sve novo, i uspeli smo mnogo toga da vidimo i prve noćii, budući da smo imali pundravce kada smo videli na šta je počeo da liči Dušanbe.
Socijalistička zgrada u nova, moderna autobuska stanica, tj. stajalište. Foto: Žikica Milošević
Ulaz na Trg Nezavisnosti (Maйdoni Istiқlol) sa Prospekta Rudaki (Hiёboni Rӯdakӣ), koji je bio u neposrednoj blizini našeg hostela, bio je posebno upečatljiv. Na trg se ulazi preko svojevrsne Trijumfalne kapije, a centar je gotovo svemirski brod-svetionik, gde se, okružen enormnim prostorom punim cveća i drveća, i brisanim prostorom toliko tipičnim za socijalističke zemlje, nalazi plastično prikazana istorija Tadžika, od persijskog i zoroastrijanskog doba pa sve do predsednika Emomalija Rahmon(ov)a, čiji je sin gradonačelnik i od sovjetskog grada srušenog građanskim ratom i pretnjama mudžahedina, Rahmonov Junior pravi svetsku metropolu.
Ulaz u monumentalno osvetljeni novi trg Istiklol koji slavi Tadžikistansku istoriju. Foto: Jovana Živanović
Isto to danju. Foto: Slavko Matić
Ujutro se opet suočavamo sa neverovatnom ljubaznošću Tadžikistanaca, ishranom koja liči na našu za doručak, i krećemo na put gradom. Ima tu i ostataka socijalizma, i ljubaznog islama, ali najupečatljivije su nove zgrade okićene tadžičkom ćirilicom i kineskim slovima, da se zna za koga se gradi i ko gradi, koje načičkavaju glavni bulevar, Rudakijev prospekt. Sve je na tri jezika, tadžički, ruski i engleski, autobusi su svi kineski, automobili svi novi i iz celog sveta.
Novi autobusi i automobili krstare bulevarima sa novim zgradama i starim drvoredima. Foto: Žikica Milošević
Drveće je monumentalno i nikom nije palo na pamet da ga poseče, a i ko bi ga posekao u zemlji gde je leti 50 stepeni na suncu.
Banke, hoteli. Sve novo. Foto: Žikica Milošević
Stižemo do Parka učitelja Rudakija, i tamo ponovo ogromna površina zelenila, trijumfalna kapija… Smišljamo prigodne doskočice tipa «Dušanbe, Dušanbe, ti si mi najdraži, ti si moje cveće, srce drugog neće», ili na makedonskom «Jas go sakam Dušan, be!» i jako nam je smešno.
Unutar parka, Spomenik Ismailu Somoniju – po njemu je dobio ime novac Tadžikistana, somoni (ovo je bilo čist višak, ali da ne ispadne da se novac zove «ismail»), a on sam je bio rodonačelnik dinastije Samanida koja je osnovala državu persijskih naroda u Centralnoj Aziji. Živeo je krajem 8. i početkom 9. veka.
Spomenik Ismailu Somoniju, mitskom „ocu Tadžika“. Foto: Žikica Milošević
Nacionalni je heroj Tadžika, koji su persijski narod. Smatraju ga rodonačelnikom Tadžika. Neka vrsta Stefana Nemanje, a dinastija je „Samanidi“ jer ga tako znaju u svetu, budući da Tadžici vole da govore O umesto A, što je persijska osobina. Ako ste čuli Irance, znate da govore Iron umesto Iran, a Tadžici zovu svoju zemlju Todžikiston.
Upoznavanje sa tadžikistanskom devojčicom. Foto: Slavko Matić
RUSKO-SRPSKI JEZIČKI GULAŠ I SVE SE RAZUMEMO
Jedemo ujgurske ražnjiće, svi govore ruski pa se i članovi ekipe koji ne govore ruski snalaze srpsko-ruskom salatom od jezika. Nalazimo evropeizirane kafiće, pivo. Mladih ima i umotanih i ne, i o svi govore dva jezika, a najvećim delom i tri.
Ulična moda šmekera od malih nogu. Foto: Slavko Matić
Pod trećim mislim na engleski. Inače, Dušanbe je bio selo, pod nazivom Dušanbe-bozor (bozor je bazar, a dušanbe je ponedeljak), što znači da se ovde održavala pijaca ponedeljkom.
Bandera sa tadžičkim bojama. Foto: Žikica Milošević
Vremenom je ovo „pijaca“ otpalo, a grad je nastavio da se zove samo Ponedeljak. I sada je milionski grad. Pozorišta, biblioteke, lutkarska pozorišta, univerziteti.
Sovjetska monumentalnost kakve malo gde ima. Živi i u novim urbanističkim poduhvatima. Foto: Slavko Matić
Država daje puno na obrazovanje. Sve je novo i monumentalno. Kažu lokalci, hoćemo da postanemo središte biznisa i obrazovanja.
Ogromni novi Park učitelja Rudakija. Foto: Slavko Matić
Tadžički je toliko sličan persijskom u Iranu da jedni slušaju drugima TV i radio.
Koliko je sati? U Srbiji je rana zora, nama prži sunce. Foto: Žikica Milošević
Još jedna, malo veća bandera. Sve je zanatski perfektno do kraja. Foto: Žikica Milošević
Još malo poštovanja starog na novi način. Foto: Slavko Matić
Tadžički je toliko sličan persijskom u Iranu da jedni slušaju drugima TV i radio. Ako je neko smoren iranskom disciplinom, dođe u Dušanbe i za mesec dana može da studira ili nađe posao, jer je razlika uglavnom u pozajmicama iz ruskog. I u naglasku.
Gušti su gušti, ma bolje me pušti. Foto: Žikica Milošević
Vole cveće i poklone, ima strašno puno radnji baš za to. I daju ih ženama. Ima ih puno sa cvećem u rukama. Svi su nasmejani kad ih nešto pitaš. Neka tako i ostane, i još bogatije. I mirnije.
Sovjetska čajhana. Danas spomenik. Foto: Slavko Matić
