Scenario: Milica Tomović, Tanja Šljivar
Režija: Milica Tomović
Igraju: Dubrovka Kovjanić, Stefan Tifunović, Katarina Dimić
Još jedna dama stala je iza kamera srpskog filma i predstavila nam se debitantskim ostvarenjem “Kelti”. Ukoliko niste hardkor fan filmskih festivala ime Milica Tomović vam govori mnogo. Nije ni meni dok nisam pogledala njen film, prilično zanimljiv art haus “ekces” koji me je vratio u detinjstvo.
Kelti je priča koja se dešava u jednom danu, na 8. rođendan devojčice Minje (Katarine Dimić) 1993. godine u Srbiji. Njena majka (Dubravka Kovjanić) i baka (Olga Odanović) se svojski trude, da joj naprave sendviče i tortu, uprkos nestašici maslaca i jestive salame, dok se otac (Stefan Trifunović) postara da joj nabavi psa kako se ne bi obrukala pred društvom iz razreda. Minja (sjajna mlada glumica) je razdragana devojčica, koja razmišlja samo o tome kako će žurka proteći u najboljem redu i kako će ceo razred doći maskiran u likove iz “Nindža kornjača” (najpopularnijeg crtanog filma u to vreme). Pored dece koja su okupirala dnevnu sobu (tako je to bilo pre rođendaonica) u kuhinji se skuplja plejada likova, različitog seksualnog opredeljenja, koji upadaju u sitne verbalne sukobe raspravljajuči o čemu bi drugom, nego o politici, tih godina. Mamin brat (Nikola Rakočević) lekar i homoseksualac, uporno ističe kako on nije Srbin nego Kelt, glasna i pijana rođaka iz Hrvatske (Milica Grujičič) konstantno “zakuvava” situaciju šalama, tu je i umetnički ljubavni par (Nada Šargin i Jovana Gavrilović) koje su u nedefinisanom odnosu. Sve njih pomno posmatra umorna domaćica sa uvlačeći dim jeftinih cigara i ispijajući litre alkohola. Kada se tu pojavi drčna profesorica engleskog (Jelena Đokić), bivša devojka jedne od umetnica, maske počnu da padaju i likovi ogoljavaju svoju suštinu.
Iako insistiranje rediteljke da ovaj film bude duboko intiman art house, mislim da je imao neiskorišćeni potencijal da se pretvori u pristojan bioskopski film. Obiluje živopisnom scenografijom i kostimima koji oslikavaju devedesete do najsitnijeg detalja. Ovo je bukvalno prvi put u životu da sam se gledajući slike iz detinjstva osećala staro, toliko stvari koje danas nisu u upotrebi su tu: step sokovi, fiksni telefon, šuškave trenerke, televizor na dugmiće, kičaste ogromne minđuše, i oni lusteri koji su mogli da služe kao ventilator leti. Meni kao nekom ko je odrastao u devedesetim, ove scene su probudile duboku emociju i setu za detinjstvom, kao da gledam svoj život na ekranu. Kamera dinamično prati likove kako idu iz prostorije u prostoriju, hvata svaki najmanji pokret i mimiku na licu, da vam je bukvalno neprijatno od toga koliko je film ličan. Osećate kao da ste tamo. Dijalozi su prirodni bez ikakve filmske stilizacije. Prikazan je nevini dečji svet, koji još uvek ne poznaje socijalne razlike, zlobu, i surovost, nasuprot odraslih koji su bezvoljni, sumorni i pretvaraju svoj očaj u seksualnu frustraciju. Po mom mišljenju preterano je da od šest gostiju na rođendanu, njih pet bude homoseksualne orijentacije, ali to je danas “must have” da bi film bio zapažen u inostranstvu. Za pohvalu je kako je Tomović demistifikovala LGBT populaciju, prikazujući ih kao ravnopravne učesnike u drami, ne samo kao ukras, ili prilepak glavnim glumcima. Kamera Dalibora Tonkovića i Jelena Maksimović montažerka, uradili su izvrstan posao, da od parčića kadrova bez nekog reda, stvore gledljivi, pitoreskni kolaž.
Ukoliko su jedini filmovi koji ste pogledali “Južni Vetar” i “Toma”, činjenica da je film osvojio nagrade na prestižnim festivalima od Berlina do Sarajeva, vam baš ništa neće značiti. Za one rođene osamdesetih (ili ranije) ovaj film će biti nostalgični šamar, dok bi za generaciju Z bio prilika da vide kako su rođendani izgledali, pre armije animatora, društvenih mreža i “svemirskih” torti. Ovo ostvarenje u svakom slučaju pruža osećaj topline i sete, koji davno nismo osetili u bioskopskom mraku.
Dragica Mačkić
