Ovogodišnja Evrovizija je po ocenama mnogih, najbolja u istoriji, ili bar u poslednjih nekoliko godina. Hrabri iskoraci napred, mnoštvo hitova, neobične pesme, i pobeda ionako neočekivanog pobednika Sanrema, alter-rock benda iz Rima, koji peva na italijanskom!
Vreme se menja i drago nam je. Ne samo da su klinci ludi za 80-ima, što pokazuju novi singlovi The Weeknd, Miley Cyrus, Twenty One Pilots i sijaset drugih stvari, kao serija Stranger Things, nego se okreću i šansonama (predstavnica Francuske Barbara Pravi), i nežnim pesmama (Victoria, predstavnica Bugarske, na tragu Billie Eilish), a i klasični rok iz “Zlatnog doba” doživljava svoj rivajvl (doneo ga je bend omladinaca iz SAD pod imenom Greta Van Fleet, a sada je i drugi bend omladinaca iz Italije, sve pevajući na italijanskom, ostvario “duplu krunu” – Sanremo i Evroviziju).
Njihovo ime je Måneskin, što na danskom znači Mesečina. Ime su dobili tako što je basistkinja, plavokosa Victoria de Angelis, po majci Dankinja i govori taj jezik, pa su svi članovi odlučili da izaberu jedan slikovit pojam iz tog jezika da pokažu svoj stav. Oni imaju po 20-22 godine i upoznali su se u srednjoj školi J. F. Kennedy u Rimu i odlučili da naprave rok bend. To što je na italijanskom, samo dodaje egzotiku.
Ovo nam daje nadu da je vreme nemelodičnog hip-hopa na izmaku, i da je cela ta primitivna estetika na izlaznim vratima. Sa nestankom veličanja uličarstva, trgovine drogom i lakih žena i brzih auta, nestaće mnogi problem s kojima se Evropa sada suočava, a daleko je od toga das u oni samo imigrantski, kao što grupa francuskiuh generala upozorava. I “starosedeoci” Evrope su zatrovani estetikom i filozofijom neznanja, bahatosti i kriminala. Sa druge strane, Måneskin su vratili cool i sexy u rok i underground. Iako liče na Bowieja, Placebo, Nine Inch Nails, Led Zeppelin, Arctic Monkeys, pa i na Nirvanu i Marylina Mansona i Rage Against the Machine, malo čak i repuju, kao i Billie Eilish ili Yungblud. Rep neće nestati, ali će se izdvojiti iz dosadne nemelodičnosti i separea sa krimosima i wannabe-krimosima. Cela gangsta estetika će nestati kad nestane glorifikacije gangsta-repa u muzici.
Šansone, u modernoj verziji, se vraćaju možda na velika vrata, u kombinaciji Edith Piaff i Zaz, kako opisuju Barbaru “Pravi” Pjević. Polu Srpkinja-polu Iranka, a skroz Francuskinja da ne može francuskije. Tačno ti se ide u Pariz kad je slušaš. Finski „nu metal” vraća nas u zlatno doba Linkin Parka od pre 20 godina. Ukrajinska narodna muzika je donela neverovatan vajb, mešaveinu rejva i etna, sa staroslovenskom mitologijom i savremenom obradom. Neobično i smelo, ali uklopilo se.
Potpuna misterija kako su Španija i UK dobili po nula bodova od publike, a UK i od žirija. Ali za nauk da pošalju nekog stvarno stvarno dobrog sledeći put. Italijani poslali pobednika Sanrema, Francuzi novu zvezdu šansona, a UK pored silnih zvezda nikad da se sete nekog da pošalju da zaista zavrti um gledalaca. Verovatno bi Dua Lipa (čak i da ne nastupa za UK nego za Albaniju) ili Robbie Williams ili Enrique Iglesias ili Shakira, pali u depresiju da ne budu prvi na Evroviziji – što znači da bi baš i trebali doći ovde da se izleče od sujete. Ako ne shataju ozbiljno ovo takmičenje, onda nije šteta da budu na začelju.
Maltu i Litvaniju i Island ćemo slušati ovog leta u diskotekama na moru. Srpski Hurricane takođe, ali očit je shift od „Destiny’s Child” estetike ka novom, hrabrom i manje komercijalnom izrazu koji su predvodili Italija, Francuska, Finska i Ukrajina. Ovaj put možemo zamisliti i velike festivale u svetu, od Szigeta do Rock am Ring kako bukiraju Top 5 sa Pesme Evrovizije, što je ranije bilo nepojmljivo.
Evrovizija se vratila na velika vrata, nakon što je jedno vreme malo zabrazdila sa ženom sa bradom neelegantnog umetničkog imena Wurst, i političkom pesmom o Staljinu. Sad se vraćamo na dobru muziku pre nego provokaciju, što je dobro, prethodni pristup je pomalo oterao i zemlje i gledaoce od Evrovizije. Pevač Damiano David je svojim androgenim izgledom zaludeo Evropu – žene su poludele, a i mnogi muškarci. Bes sredovečnih muzičara i ultra-strejt muškaraca samo pokazuje da je Damiano u pravu sa svojim stavom.
Najgora stvarje što smo tek preko ove Evrovizije saznali koliko nam je društvo “u banani”. Klinci od 9 godina koji su gledali Evroviziju su postavljali najčešće pitanje “Mama, zašto su muškarci goli na bini a devojka obučena? Zar ne bi trebalo obratno, da samo žene budu gole?”. Sve nam ovo govori koliko smo daleko otišli u poremećenom seksističkom društvu koje navodno “osnažuje žene” time što ih pretvara u seksualne objekte, vrlo često i njihovom voljom (pa je to onda, valjda, “osnaživanje”). Drugo pitanje je bilo u vezi sa Damianovim “Rokenrol nikada ne umire!” – “Mama, šta je to rokenrol?”
Puno nade: mladima je dosta elektronskog bita, i malo im je do stvarnog sveta i krvi i znoja. Generacija Z se pojavila na velika vrata, a njihova estetika i poimanje stvarnosti, kažu sociolozi, se drastično razlikuje od prethodne generacije. Tihi su, ali su digital natives i čeznu za prošlošću. Nabavljaju gramofone, kupuju igle preko interneta i vade stare ploče Led Zeppelin ili Visage i ne zanima ih šta je nametnuto aktuelno. Oni će zbog tog svog stava nametnuti novo aktuelno, koje će biti bolje od ovoga, nadamo se. Na mladima svet ostaje, a nekako nam se čini da nemamo puno brige oko tog sveta posle ove Evrovizije. A oni već, i oni najmanji, vrckaju uz rokenrol i imitiraju sviranje gitare pred ogledalom.
