Tekst: Vladislava Milovanović Milošević
Dela Ljubice Marić izvodili su najveći svetski orkestri. Istorija je pamti kao prvu koja je diplomirala kompoziciju u Srbiji 1929. godine, ali i kao prvu ženu koja je dirigovala Simfonijskim orkestrom Češkog radija. Rođena je 1909. godine u Kragujevcu, ali se ubrzo sa roditeljima preselila za Beograd. Otac joj je poginuo u ratu kada je imala samo četiri godine, tako da je ostala sa majkom koja joj je bila najveći oslonac u životu. Muzikom je počela da se bavi još kao jedanaestogodišnja devojčica, da bi je nešto kasnije primetio Josip Slavenski kod koga je 1929. diplomirala kompoziciju u beogradskoj Muzičkoj školi.
Studirala je na državnim konzervatorijumima u Pragu i Berlinu.Uporedo sa međunarodnom afirmacijom njenih dela, mlada Marićeva oprobala se i kao dirigent. Dnevni list “Pravda” u svom izdanju iz 12. aprila 1934. godine daje opširan izveštaj sa koncerta na kom je Ljubica Marić prvi put dirigovala pred beogradskom publikom: “Mocartovu Simfoniju bez menueta dirigovala je g-đica Marić sa puno smila za stilsku interpretaciju dok je Betovenovog “Egmnta” dala sa puno preciznosti i odmerenosti. “Muzika za orkestar”, koju je gospođica Marić sama dirigovala, jeste delo koje odaje talenat i odlično poznavanje moderne kompozitorske tehnike.”
Ljubica Marić je, kao mlada, bila ekstremno moderno orijentisana, te se sa lakoćom uključivala u savremene svetske tokove kada je reč o komponovanju. Pre rata pokušala je da osnuje u Zagrebu klasu četvrtstepene muzike, kao sledbenica ideja poznatog češkog avangardiste Aloisa Habe. Budući da u tome nije uspela, 1938. se definitivno vratila u Beograd gde je ostala do kraja života. Zaposlila se kao nastavnica u muzičkoj školi jer je od komponovanja tada bilo nemoguće živeti, kako kod nas tako ni u inostranstvu. Godine Drugog svetskog rata, za nju su, kao i za većinu drugih kompozitora i umetnika, bile sasvim destimulativne za rad.
Sredinom 50-ih godina XX veka proces Ljubičinog udubljivanja u sopstveni unutrašnji svet rezultira kantatom “Pesme prostora” na tekstove srednjovekovnih stećaka. Ova kantata jedno je od ključnih dela srpske muzike uopšte. U jednom intervjuu za časopis “Zvuk”, čuveni ruski kompozitor Dmitrij Šostakovič o njenim “Pesmama prostora”, rekao je: “Ceo arsenal moderne muzike upotrebila je za veliki cilj. Govori jasnim, ubedljivim jezikom iz dubine duše.” U svom daljem traganju za što ličnijim izrazom, Ljubica se okreće osmoglasniku, zborniku srpskih crkvenih napeva na kojima je zasnovala niz svojih kompozicija neliturgijskog karaktera. Tako je nastao ciklus “Muzika oktoiha” i njegov najsjajniji deo- “Vizantijski koncert”.
Ljubica Marić živela je u iznajmljenom stanu u ulici Džordža Vašingtona 36, a veliki deo njenih stvari se sada čuva u arhivu SANU, nešto i u Muzikološkom institutu, ali građa nije sasvim sređena i popisana. Ima dosta skica, fotografija, beleški, a tu su i njen pianino i violina. Sačuvani su i njeni crteži, kolaži i vajarski radovi. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja, dopisna članica SANU postala je 1963. godine, a redovna 1981. Prva je kompozitorka koja je od melodija crkvene muzike vizantijskog porekla oblikovala celokupnu (melodijsku i harmonsku) strukturu sopstvenih neliturgijskih dela. Njene kompozicije je s oduševljenjem slušala i publika u velikim evropskim muzičkim centrima Holandije, Nemačke i Velike Britanije. U čast njenog 90. rođendana u Amsterdamu je 1999. godine održan koncert kom je prisustvovala.
