KADA PADNEMO U TAMU, JEDINI PUT NAS VODI KA SVETLOSTI!
Krize sa kojima se svakodnevno suočavamo mogu da nam pomognu da rastemo, da budemo jači, pametniji, mudriji. Ne da nas slome. Da praznine u životu koje nastaju popunimo svetlošću. Jer, ako si već bio u tami, možeš odatle jedino ka vrhu. Potrebno je samo da se odgurneš sa dna i kreneš naviše. To su neke od poruka Marine Hudih, pijanistkinje i talentovane umetnice koja je dobila otvorene ovacije beogradske publike posle premijernog izvođenja koncerta “Tabula Rasa”.
Uz podršku orkestra Muzikon, violiniste Mihaila Andruščenka i brojnih izvođača na sceni ovaj neobični muzičko-vizuelni koncept odveo je posetioce do svojevrsne katarze, koja je predstavljala i moderno ogledalo ka sopstvenoj duši. Svako je mogao da dopusti sebi da bude uvučen u predstavu koja se dešavala pred svim čulima u ispunjenoj sali “Doma omladine” i utone u maštu koju su tkali umetnici u spektakularnom performansu.
Uoči nastupa u Novom Sadu, gde će u nedelju od 20 časova u Sinagogi da predstavi ovo neobično putovanje u svet savremene akademske muzike zasnovano na delima Alfreda Šnitkea, Arva Perta i Sofije Gubajduline, autorka koncertnog projekta “Tabula Rasa” ističe da se raduje što će izvesti program u jednom od najlepših prostora koje je ikada doživela.
“Akustika u Sinagogi je neverovatna i ceo prostor je izuzetno lep. Unutrašnjost je monumentalna, a centralna kupola ostavlja bez daha. Svako mora barem jednom da poseti ovu dvoranu, zbog njenog značaja. U sali postoji izvanredan klavir i uživanje je svirati na takvom instrumentu, i zato očekujem da će ceo program biti nešto posebno”, ističe Marina.
Na pozornici Novosadske sinagoge pijanistkinja koja je diplomirala na Konzervatorijumu Rahmanjinova u Parizu bila je u prilici da izvede veliku koncertnu trilogiju TRIVIUM, kada je zadobila veliko poverenje publike.
“Znači mi da imam dobar odnos sa publikom i da se povežemo, što je svakako slučaj sa Novim Sadom. Pamtim odlično nastupe tamo, kada smo bili opčinjeni kupolom u Sinagogi. Tokom koncerta sam koristila taj zrak svetlosti koji smo samo povukli sa plafona i napravilo je spektakularan efekat. Tako da je to bila ljubav na prvi pogled prema prostoru”, dodaje Hudihova.
Energija prostora veoma je važna za svakog umetnika, govori pijanistkinja.
“Za prethodni projekat koji sam radila pre godinu dana inspiracija je prvo došla iz prostora. Bila je to Kolarčeva zadužbina. Prostor je bio sav obojen i ja sam bila pod takvim utiskom, da sam prvi izustila “O moj Bože, ovo je kao Twin Peaks.” Te crvene zavese, ceo ambijent mi je bio čaroban i podstaklo me je na stvaralaštvo”.
Tabula Rasa će u Novi Sad da donese nešto potpuno neočekivano, sudeći po snažnim utiscima sa prvog koncerta.
“U priči koju pričamo i kroz koju prožimamo muziku, emocije, performans, efekte, radi se o snovima, o slomljenim snovima ponekad, o pokušajima da pronađete nešto veće u jednostavnim stvarima, i o zajednici koja vas okružuje, koja vam pomaže da bolje razumete i dostignete svoje ciljeve. Možda, kada ste sami možete manje, nego kada imate nekog ko vas podržava. Cela priča u neku ruku rezonuje i sa mojim putem kao umetnice i žene u migraciji, i govori da je potrebno da živimo u sadašnjem trenutku”.
Jedna od poruka je i da je život poput platna koje treba oslikati.
“Ti komadi platna nisu uvek čisti i beli. Nekad su natopljeni vodom, komplikovani, drugačiji. Ali opet su prazni i to nam govori da možemo da nacrtamo bilo šta na toj stranici. Potrebno je da budemo svesni da smo u prilici da stvorimo nešto dobro, nešto što nije destruktivno, već suprotno – da daješ ljudima tu priliku da stvaraju zajedno sa tobom, da rade nešto što može da promeni svet na bolje. Bio je taj detalj kada su slikali boje po platnu devojčice koja je jurila leptiriće. To su sve bile prijatne i jarke boje, jer poslednja poruka i poziv ljudima je: budite pozitivni, nacrtajte nešto, budite svetli, budite hrabri”.
Stvaranje dobrih stvari oko nas se dešava konstantno, pogotovo tokom izvođenja na bini, kada se emocije i stvaralaštvo deli sa publikom.
“Tako je, ali u ovom slučaju situacija je malo kompleksnija. Tokom koncerta “Tabula Rasa” ja nisam samo pijanistkinja, ne samo izvođač, muzičar, već sam i režiser. Zapravo, deo mog mozga bio je usmeren ka kontrolisanju procesa. Krajičkom oka gledam šta se dešava, zašto umetnici idu tamo, a ne ovamo, zašto je ovo svetlo ovakvo i slično. Ali, dok sve to traje ja zaista uživam i trudim se da se predam publici, da podelim sve što osećam. Celu tu izvedbu sam izgradila iz sopstvene mašte I kada sam shvatila da smo uspeli da je prenesemo na scenu, poželela sam da sve traje beskonačno”.
Hudihova je ispričala i da se u Srbiji oseća jako lepo i da stvara sa velikom energijom.
“Ovde sam već skoro tri godine i prolazila sam kroz divne stvari, ali i izazove kada je umetnost u pitanju. Kada se osvrnem, možda sam stavila previše energije u prethodni projekat, koji je bio uspešan, ali je bio ekstremno skup i doveo me je u minus, i na emotivnom i finansijskom planu. Bilo je stvarno teško. Pokušavala sam da pronađem načine kako da delujem ubuduće, kako da postupam pravilno, a ne da se ponašam impulsivno. Ove godine sam imala sreće da dobijem podršku 1xbet koji nam je ovog puta zaista mnogo pomogao. Takva pomoć je veoma važna za postavljanje klasične muzike, jer mi nismo mainstream, pop muzika. I nije svako spreman da sluša kompozitora kao što je Šnitki, na primer. Takva osoba mora biti dovoljno hrabra i otvorenog uma da ode negde gde će ljudi izvoditi tako zahtevnu muziku i da bude spremna na to da možda neće razumeti pola stvari koje se dešavaju na sceni. Ali, svejedno, znaš da će to rasti u tebi tokom meseci. Posle jednog nastupa pre godinu dana koje sam imala u Srbiji, ljudi mi i dalje govore da je to bilo jedno od najvažnijih iskustava i utisaka u poslednje vreme, ili čak u njihovim životima. I dalje žive s tim utiskom, i to je veoma važno. Tako da mi to ne dozvoljava da stanem”.
Marina se školovala u Parizu i Londonu kod nekih od najvećih učitelja muzike.
“U Francuskoj, moja profesorka mi je dala jednostavan savet koji me je ohrabrio. Rekla je “Draga, bićeš zvezda, samo sedi i vežbaj.” I pokazala mi je kako da vežbam, što mi je dalo toliko samopouzdanja. Počela sam da verujem u sebe jer pre toga sam imala profesore koji su bili dosta strogi i često su govorili “Ti si loša pijanistkinja, možda treba da kuvaš za svog muža, možda ne treba da budeš umetnica, nisi dovoljno dobra, tvoje prezime nije dovoljno značajno, nisi dovoljno ovo, nisi dovoljno ono.” Ali, ova dama u Francuskoj je kratko rekla: “Samo radi na sebi i postići ćeš sve što želiš.” I moram da pomenem još jednog profesora iz Moskovskog konzervatorijuma, to je bio Mihail Dubov. Imao je autoritet koji me zastrašivao, ali nakon nekoliko časova rekao mi je: “Znaš, Marina, sada shvatam glavni cilj naših lekcija. Moram da ti kažem da si već spremna.” To je bilo to. Dao mi je osnovu. Nakon toga sam počela da korak po korak gradim stepenice, i sada se osećam kao da me niko ne može zaustaviti”, zaključila je Marina.
Fotografije: Sava Radovanović.
