Jedna od temeljnih istina je da rock’n’roll, pa makar i u ovako subverzivnom dark-electropop formatu, uspeva zbog „velike slobode“ gde je sve dozvoljeno. Naprotiv, punk i new wave su cvetali u tačerovskoj Britaniji, britpop, koji je svoj uspon doživeo pod torijevcem Džonom Mejdžorom, ugasio se pod Tonijem Blerom, dok se tek posle dolaska Džorža Buša Mlađeg rasplamsala underground scena u SAD. U vreme rata u Vijetnamu nastao je Woodstock. Nemojmo zaboraviti da je u vreme Slobodana Miloševića, do 2000. godine, u Srbiji narasla čitava plejada bendova koji su i danas ikone rock i pop kulture.
Pa zar je onda čudno što nam kao plod Lukašenkove višedecenijske vlasti iz Minska u goste dolaze hitmejkeri potištenosti i darkwave-a, Molchat Doma? Naravno, ako ste bili u Minsku, znate još neke stvari o tom gradu: da su ga nacisti surovo uništili i da je tek centar obnovljen u starom sjaju, a da je ostatak monumentalno socijalistički. Da se nalazi u ravnici severa u kojoj često pada kiša. I da su Belorusi veoma muzikalni ljudi sa turobnom istorijom „između dva sveta“. Sve je to učinilo da se jedan od Top 5 darkwave bendova sveta stvori baš u atmosferi beloruske prestonice.
Molchat Doma (prev. „Ćute kuće“ ili “ćute kući/kod kuće”) pevaju na ruskom, ali kao i turski She Past Away, novosibirski Ploho ili nemački Lebanon Hanover, uopšte nisu zavisni od jezika na kom pevaju – njihova poruka je univerzalna i možete je osetiti kroz tamne valere muzike i glasove bez snage sa tek pomalo besa koji se pokadšto pojavljuje. Ako pomislite na nizove stambenih zgrada pod sivim nebom Novog Beograda ili Novog Naselja, vrlo ćete lako shvatiti šta ih je na muziku ponukalo. Pa ipak, ono što određuje Molchat Doma jeste njihov lokalni kolorit: njih su inspirisali sovjetski underground bendovi iz 80-ih, iz vremena perestrojke, poput bendova Kino ili Motorola, a često ih opisuju kao mešavinu post-punka, novog talasa, synth-popa i coldwave-a, sa akcentom na distopijske tekstove i usamljenost. Mnogi akcentuiraju to da je pojava na sceni i boja glasa, kao i način pevanja frontmena Jegora Škutka nalik na Iana Curtisa iz grupe Joy Division. Drugi kažu da su oni toliko politički subverzivni u svom depresivnom prikazivanju svakodnevnice, da bi ih čak i u perestrojki cenzori zabranili.
Ako se sećate šaljivog fan-videa gde su slepi miševi koji vise sa neke rešetke predstavljeni naopako kako „igraju“ u „gotičarskoj diskoteci“, uz njihov najveći hit „Sudno“, onda znate za njih. Svet ih je upoznao relativno nedavno, kada su 2017. izdali prvi album „S kryš naših domov“ („S krovova naših domova“), koji im je obezbedio proboj u Nemačku i Evropu, a zatim i drugi, 2018, pod nazivom „Etaži“ („Spratovi“), koji im je obezbedio prodor u SAD i dalje u svet. Treći album, „Monument“, izašao je u jesen 2020. godine, a sa njega je skinut singl „Ne smešno“, koji nema potrebe prevoditi.
Molchat Doma su otišli iz svoje zemlje posle političkih nestabilnosti i rata u susednoj Ukrajini i sada su pravi muzički nomadi. Videćemo ih u petak, 8 jula na Main Stage-u, kao dostojnu najavu veličanstvenog Dobroćudnog Princa Tame Nicka Cave-a. Molchat Doma su tuga uz koju se pleše. Oni su ples uz koji se plače.
