Tekst: Vladislava Milovanović Milošević
Rođena u Čačku, 1873. godine, kao najstarije od devetoro dece, umetnički talenat Nadežda Petrović nasledila je od svog oca, istoričara Dimitrija Mite Petrovića koji je u čačanskoj realci bio učitelj crtanja i lepog pisanja. Njena majka, Mileva Zorić, bila je učiteljica, dobar poznavalac istorije i poezije, a na svoju decu prenela je ljubav prema domovini. Iako je živela samo 42 godine, a njen politički angažman trajao samo 15 godina, Nadežda je u srpskoj kulturi i istoriji ostavila neizbrisiv trag i ostala upamćena ne samo kao začetnica srpske moderne umetnosti, već i kao borkinja i patriotkinja koja ni u najtežim trenucima nije odustajala od svog naroda i borbe za mir.
Porodica se doselila u Beograd, a Nadežda je ubrzo krenula u Višu žensku školu gde je pohađala časove slikarstva kod Đorđa Krstića. Istraživači njenog života i dela ukazuju na to da je Nadežda Petrović imala punu podršku svojih roditelja za poziv koji je odabrala, a to je slikarstvo. Školovanje je nastavila u Slikarskoj i crtačkoj školi Kirila Kutlika, i to kao prva učenica ženskog odeljenja. Želeći da se potpuno posveti slikarstvu, napustila je verenika, potražila od majke podršku i razumevanje i uputila molbu za odsustvo s posla (radila je u Višoj ženskoj školi, a kasnije i u Ženskoj učiteljskoj školi i Ženskoj gimnaziji) radi usavršavanja u Minhenu. Majci Milevi tada je pisala: “Mila moja Majčice, i sama znaš koliko bejah nesrećna razočaranjem svojim… U radu sve zaboravih… Ne tražim ljubav, muža, čoveka, niti srce i poštovanje,živeću samo za sebe i svoje roditelje… Ceo obrazovan zapad tako živi, a to je i najpametnije, ja se s tim slažem…Zaista se osećam srećnom što se ne udadoh, jer da to učinih bila bih samo jedna obična žena. Kao druge moje drugarice koje odužuju dug prirodi. Ja ću gledati na drugi način da odužim svoje dugove. O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar, a ne samo žena, žena ima dosta… Znaj da mi je najviši ideal slikarstvo…Ako mi zaista želiš sreću onda ćeš i ti od mene očekivati da budem slikar a ne udavača.”
View this post on Instagram
Uporedo sa slikarskim radom bavila se i fotografijom. Na njenim fotografijama bili su članovi porodice, ratni drugovi, pejzaži i mesta kroz koja je prolazila birajući spontane scene koje su uverljivo prenosile atmosferu, karaktere i osećanja. Prvu samostalnu izložbu u Beogradu imala je 1900. godine i iako je ona naišla na vrlo oštre kritike, istoriografija je jednoglasno vrednuje kao najavu srpske moderne umetnosti. Otvarala je brojna socijalna i politička pitanja. Bila je osnivač Udruženja “Kolo srpskih sestara”. Bila je jedan od organizatora Prve južnoslovenske izložbe 1904. godine na kojoj su prvi put izlagali umetnici iz Srbije,Hrvatske, Slovenije i Bugarske.Reč je o manifestaciji od državnog značaja i “prve moderno organizovane izložbe u balkanskim zemljama”. Za zasluge oko priređivanja izložbe dobila je Orden Svetog Save IV stepena. Osim afirmacije jugoslovenske kulturne zajednice, želela je da materijalno pomogne razvoju umetnosti kao i da “naš seljački narod vidi da umetnost nije luksuz”. Naime, cilj joj je bio da umetnost približi svim slojevima društva jer ona ne treba da bude privilegija najobrazovanijih i najbogatijih. Jugoslovenska izložba, koja je organizovana i mnogo posle Nadeždine smrti, sve do 1927. godine, bila je istovremeno oduševljeno dočekana, kao i osporavana od različitih frakcija i političkih protivnika.
View this post on Instagram
Potpunu slikarsku slobodu Nadežda ostvaruje tek u Parizu, leta 1910. godine. U francuskoj prestonici upoznaje se sa avangardnim pravcima i slika neka od svojih najpoznatijih dela. Njena slika “Dereglije na Savi” smatra se jednom od prvih impresionističkih slika u srpskoj umetnosti. Tamo je došla kao zrela umetnica, stanovala je u ateljeu Ivana Meštrovića, često je posećivala Luvr, groblje Per La Šez, išla u pozorište da gleda Saru Bernar. Pohađala je neformalnu modernu školu Marije Vasiljev.
Jedna od najposvećenijih istraživačica Nadeždinog života i stvaralaštva, Katarina Ambrozić konstatuje da iako je njeno slikarsko delo značajno i veliko, nju su tek ratničko izjednačavanje sa muškarcima kao i prerana smrt, učinili heroinom. U svojim mnogobrojnim prepiskama sa Ministarstvom prosvete, tražeći povišice ili odsustva, piše: “Biti umetnikom u sredini nekulturnoj, raditi i boriti se za umetnost sa mnogim teškoćama, a na prvom mestu sa siromaštvom, koje ide pod ruku sa talentima, postalo je pravilo. Ima li među umetnicima jednoga koji bi mogao zaboraviti nevolje svoje mladosti, bogatstvo svojih želja, siromaštinu svojih poderanih džepova- one večne atribute koji prate jednog umetnika, maltene kroz ceo život?”
View this post on Instagram
Slično kao u slučaju Milene Pavlović Barili, pravo vrednovanje umetničkog i društvenog dela Nadežde Petrović, usledilo je tek nakon njene smrti. Radila je kao dobrovoljna bolničarka na frontu za vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. U Prvom svetskom ratu, dok je radila u Valjevskoj bolnici, obolela je od tifusa i nakon nekoliko dana preminula.
Pored toga što tokom života nije bila prihvaćena kao umetnica, bila je izložena i brojnim rodnim predrasudama. Ipak, nije gubila entuzijazam i želju da promeni i modernizuje tadašnje društvo, pa se danas nesumnjivo ubraja u one koji su na njega izvršili snažan uticaj i zahvaljujući kojoj možemo biti umetnice, a ne samo “obične žene”.
