Scenario i režija: Srđan Dragojević
Uloge: Goran Navojec, Ksenija Marinković, Nataša Marković, Bojan Navojec
Piše: Dragica Mačkić
U bioskope je konačno stigao novi film Srđana Dragojevića “Nebesa”. Nakon bioskopskih hitova “Tome” i “Južnog Vetra”, bilo je očekivano da će se naš najkomercijalniji reditelj pojaviti sa novim ostvarenjem. Međutim Dragojević nam je ovaj put pružio nešto sasvim drugačije, i jasno stavio do znanja da ovaj put nema nameru da se takmiči za redove ispred bioskopskih blagajni.
“Nebesa” je omnibus o hrišćanstvu sačinjen od tri različite priče motivisane prozom francuskog pisca Marsela Emea. One se dešavaju u različitim razdobljima, dok se u njima prepliću slični likovi i reme kao štoi su : greh, oprost, pokajanje, milosrđe…
Prva priča (Greh) prati dobroćudnog izbeglicu Rajka, bivšeg oficira JNA, (Goran Navojec) koji je kako bi naš narod rekao tolika “duša od čoveka”, da mu se iznad glave pojavi oreol. Međutim njegova žena (Ksenija Marinkovć) to doživljava kao sramotu i trudi se da ga navede da prekrši sve Božje zapovesti, kako bi mu oreol pao s glave. Druga priča (Milost) prati Gojka (Bojan Navojec) mentalno obolelog ali duboko religioznog čoveka, koji ubija dvoje ljudi u pokušaju da ukrade mobilni telefon jer veruje da će mu se javiti Sveta Petka. Dok u trećoj priči (Zlatno tele) pratimo uspon prosečnog slikara Papića (Bojan Navojec) koji postaje velika zvezda jer njegove slike imaju moć da “hrane” posetioce galerija.
Ovo film je žanrovski veoma raznolik, počev od prve priče koja je crna komedija, do druge koja je noir drama, da bi završila sa optimistično futurističkom tragi komedijom. Režija je prepoznatljivo “dragojevićevska” , dok je scenario vidno različitih od ranijih filmova ovog autora. Greh (prva priča) seli nas u 1993. godinu prođlog veka, i mogla bi se komotno po estetici smestiti u “Rane” ili “Lepa sela”, što je čini dosadnjikavom jer je sve već viđeno. Glumci Goran Navojec i Ksenija Marinković su u zoni komfora, igrajući po ko zna koji put simpatičnog debeljka i njegovu ženu domaćicu, dok je Nela Mihajlović kao komšinica, pokazala da može da igra i komedije. Druga priča je najfilmičnija i najdramatičnija. Sumornu dramu o duševnom bolesniku koji čeka na izvršenje smrtne kazne, dočarava fenomenalni Bojan Navojec, koji je nesumnjivo imao najupečatljiviju glumačku transformaciju u filmu. Njegovi dijalozi sa sveštenikom o hrišćanstvu, ne izazivaju suze već knedlu u grlu, koje je ljubitelje komedije naveo da se pokaju zbog pojedenih naćosa i zapitaju se: Jesam li ja na pravom filmu? “Zlatno tele” je futuristička satira konzumerističkog društva. Šarmantna galeristkinja (Nataša Marković) otkupljuje dve slike od nepoznatog slikara, ne sluteći da će on postati idol beskućnika, jer njegove slike utoljavaju glad. Ova alegorija savremenog dru[tva postavlja pitanje na kraju: Da li umetnost u 21. veku ima neku svrhu ako ne ispunjava osnovne fiziološke potrebe?
Srđan Dragojević nije poznat po snimateljskim egzibicijama. Ono što njegove filmove odlikuje pa i ovaj je paleta zanimljivih likova, kemp kostimi, sukob između ruralnog i urbanog, jedino što je ovo prvi njegov film u kome nema rokenrola. Kroz ceo film se provlači hrišćanska muzika, što daje dodatni osećaj “cringa”. “Nebesa” definitivno nisu za svakoga, ali za pohvalu je što se reditelj usudio da uradi nešto drugačije. Ovo mu je do sada najozbiljniji film koji će sasvim sigurno izazvati oprečna mišljenja među gledaocima.
