Nenad Ignjatov je akademski slikar, jedinstven po tome što je prepoznatljiv po svojim asamblažima, ali i po Delegaciji Izbe, ekipi umetnika koja se na šaljiv način bavi art-skečevima i dobija sve veću popularnost
Kako si poželeo da budeš vizuelni umetnik? Šta te je od malih nogu ponukalo da budeš čovek koji želi da se izrazi na vizuelni način?
Ne znam šta me je povuklo da se bavim vizuelnom umetnošću, ali sa 4 godine sam počeo da crtam, i nakon toga sam počeo da koristim druge slikarske i crtačke tehnike, da bih na kraju u osnovnoj školi dobijao komentare učiteljice i nastavnica da sam veoma talentovan. To mi je bio vetar u leđa te sam nakon toga sve više bio zainteresovan za literaturu koja se bavi istorijom umetnosti, da bih konačno sa 14-15 godina počeo da pravim slike na platnu – po nekima i prerano – pejzaže oko mog sela, Vojvodine, svega što predstavlja likovni identite Vojvodine.
Ti si inače iz Gospođinaca. Koliko je vojvođanska ravnica uticalana tvoj rad i tvoj mentalitet – evo na Savu Stojkova i Savu Šumanovića je jako uticala?
Uticala je da predmeti mojih slika budu baš vetrenjače, salaši, đermovi. To mi je bila inspiracija za sve što se kasnije nalazilo na mojim slikama.
Imaš dosta smele tehnike – asamblaž, recimo, je tipičan za tebe. I stvari koje ne viđamo često na izložbama su kod tebe itekako prisutne. Odakle asamblaž?
Asamblaž potiče od francuske reči koja znači lepiti i slagati na površinu. Moja potreba za asamblažom dogodila se tokom studija. Na 3. ili 4. godine sam se bavio dvodimenzionalnim slikarstvom, uljanim slikarstvom po platnu i akrilima. A tek tada sam, pod uticajem svog profesora Vladana Rančića, kod koga sam bio u klasi, dobio potrebu za eksperimentisanjem sa materijalima koji su bili kombinacija slikarskih i neslikarskih materijala. Koristio sam razne stvari – ispočetka i pesak i šljunak, i žicu i drvo i plastiku i igračke i otpad, i nađene predmete i kupljene igračke na pijaci, ali sam kasnije tokom master studija shvatio da me interesuje samo efekat jednog materijala i predmeta nađenog, a ne toliko narativno i dvodimenzionalno slikarstvo.
Tvoje slikarstvo mene podseća na industrial muziku, odnosno na postindustrijsku reciklažu stvari koje su upotrebljene i odbačene. Kao što se od kvartova napuštenih industrija prave kreativni kvartovi, tako ti od napuštenih predmeta praviš umetnost. da li misliš da bi uz tvoju umetnost savršeni soundtrack bila industrial muzika? Ja bih uvek pustio Einstürzende Neubauten na tvojoj izložbi.
Ja ne vidim industrial kao soundtack, ali ono što povezuje te dve stvari je poetika, ta gama i kolorit: rđa, zamašćenog, odbačenog, tek nađenog. To je ono što krasi i tu muzikui moje asamblaže. Kad bi se ubacila takva muzika na izložbi, to bi za mene bilaneka vrsta pleonazma, jer kad imaš to u vizuelnom smislu, ne treba ti u muzičkom. Meni bi, pošto volim da spajam nespojivo, tu pasovao neki Betoven ili Bah, da se vidi kontradiktornost.
Koji su umetnici najviše uticali? Kako je Nenad Ignjatov došao do sopstvenog stila? Ne mora biti logično. Ja sam pesmu „Subtly Delicately Hopelessly“ koja je skoro punk pesma, napisao za Sputñik slušajući „Truly Madly Deeply“ koja je balada?
Na moje same početke najveći uticaj su imali Gogen, Van Gog i Pikaso. Nakon toga, sa 13 ili 14, najveći su mi uzori bili Šumanović, Stojkov i Konjović, najveći vojvođanski slikari. Kad sam upisao Akademiju, shvatio sam da postoje i Modiljani, Mondrijan, Brak, Jožef Košut, Vazareli… video sam 20. vek u umetnosti. Na mene su najviše uticali Danijel Spoeri, čuveni švajcarski umetnik, Dan Peržovski, rumunski umetnik koji crta stripolike crteže po zidovima još uvek, i uticali su naravno, svojim kolažima, Pikaso i Brak i Sergej Paradžanov, kao i francuski umetnik Arman koji je od otpada pravio umetnost. Ali ja svoje asamblaže zovem slikama, ne zato što sam slikar već zato što ih kačim na zid. Bez obzira što nisu dvodimenzionalne, to su slike, koje u sebi imaju materijale koji izlaze u prostor. Ali najveći uticaj na moju strast i ljubav pre ma asamblažima imao je moj profesor Vlada Rančić, za koga su mi govorili da ličim, da ga kopiram, da suviše ličimo… povezivali su i to da imamo slične crte ličnosti, boemske… Ali nije mi to bio cilj. Meni se prosto svideo način na koji on dovede jedan objekt na nivo ready-madea, u funkciju umetničkog dela, a do malopre je to imalo funkciju otpada. Meni je to razmišljanje bilo atraktivno. Rđa, zamašćeno, prljavo, kao da je nađeno na dnu mora. Stvari koje imaju patinu, već kad ih nađeš, već imaju neku likovnost.
Koliko misliš da su ljudi spremni da kupe neko delo koje izlazi u prostor? Nešto što nije plošno? Koliko imaš problema da ubediš ljude da je to objekat ideala za kuću? Da ga stavi u spavaću ili dnevnu sobu.
Tokom studija kad samo počeo da radim trash art (inače sam autor projekta Military Trash Project) ja sam znao od početka da to nije nešto što će se isplatiti ili svakom svideti, ali me to nije sprečilo da radim na tome. Možda to nije nešto što će se ikom svideti. To je bilo istraživanje materijala, samo sam hteo da pokažem šta se sa čim kombinuje. Recimo ulje i vodane mogu, ali pur-pena i uljana bolja mogu zajedno. Tu se dobiju hemijske reakcije koja imaju likovnost, kad se utrljava uljana boja u pur-penu dobija se određena likovnost. Znao sam da to ne mogu tako lako prodati. Jednom sam pravio izložbu u piceriji, gde su radovi prikazivali hranu. I dolazi gazda da mi kaže da jedan čovek hoće da kupi sliku. Ne možeš da veruješ, u piceriju dolaze ljudi za koje ne očekuješ da bi kupili slike, ali on je ponudio 50 evra, ali ja sam tražio 250. Bila mi je draga, pa nisam hteo da je dam ispod 150. Znao sam da to nije slika koju će kupiti gradonačelnik. Ne bih ja delio ljude na one koji kuže art ili koji ne kuže. Neki su kreativni više a neki manje, zavisi od afiniteta. Ljudi neće da kače takve stvari jer su previše u sistemu i uglavnom ne žele da im neko dođe u stan i kaže „kakvo je ovo smeće?“. Oni hoće da imaju nešto što se očekuje.
A ti praviš neočekivano.
Ne bih baš tako rekao, previše to zvuči avangardno. Ali je eksperimentalno, nekom možda deluje groteskno, morbidno, prljavo, nezanimljivo. Neko to smatra smećem jer ja koristim smeće za slike.
Snimio si jedan spot za nas, okušao si se u režiji. Koliko je to bilo izazovno za tebe i da li si se još neki put okušao u toj sferi?
Osim Sputñika, jedini drugi spot sam radio za Vladimira Raša, Torija, u Izbi smo snimali spot za njegovu rep pesmu. Izuzetno je izazovno. Ja sam se primio na video-radove koje je radio Mišel Gondri. Video sam da je Linč uradio neke reklame za pantalone, parfeme, i Gondri za Daft Punk i White Stripes, Björk… Kada vidim da slikari i fotografi rade video, to me inspiriše da u budućnosti radim sa tim medijem. Sticajem okolnosti počeo sam da radim na TV Kanal 9 i da se razumem sve više u kadar, kompoziciju, kameru. Svadbe nikad nisam snimao, samo dva spota. Jedino prethnodno iskustvo je bilo na Intermedijalnim istraživanjima na 3. godini kada smo radili kratke videe, eksperimentalne. Tada me je to zanimalo, ali nisam ni pomislio da ću se nekad baviti kamerom. Prešao sam sa Kanala 9 na Panoniju, pa na mađarsku TV Pannon, pa na RTV. Posle 3 godine sam shvatio dane kamera uzbuđuje do slične merekao četkica ili asamblaž, pa sam se rešio baviti skečevima, spotovima… videom.
I tu dolazimo do Delegacije Izbe. Poslednji uratci su mnogo popularniji, imaju više pregleda, priključili su se Sergej Savčuk iz Belorusije i Vladimir Vovka Čudinov iz Rusije, i sve mnogo profesionalnije izgleda. Kanal 9 je uzeo vaše skečeve da ih emituje. Inovativno je i autohtono, slično kao Noćna smena i Državni posao, tri drugara koji rade.
Za razliku od Državnog posla, s kojima ne možemo da se merimo jer su oni sada već profesionalnci, i sjajni su i presmešni, mi smo umetnička grupa. Njih trojica – niko nije umetnik, slikar, vajar i slično. Mi smo ipak došli iz jednog umetničkog središta kao što je Izba – jedino umetničko sklonište od neumetničkih stvari u Novom Sadu. To je mesto gde se druže vanserijski, čudni ljudi, koje zanima umetnost, drugačiji od ostalih, nekad smešni ili dosadni, boemi ili alkoholičari, pravi zoološki vrt. Izba ima lokalnu ekipu, ali je atmosfera organska, ljudi će početi da pričaju i ako se ne poznaju. Uvek je neka izložba, u ambijentu se osećaš kao kod kuće, i ljudi koji dođu prvi put se opuste. Mi smo imali veliku podršku Željka Mandića-Mandule, profesora s Akademije koji nam je odmah izašao u susret, još od prvog dana snimanja, i davao nam svoju rasvetu i opremu besplatno. Kako je krenula Delegacija? Luna, Mira, Staniša, Mandula, ja, Peđa, Arsa, nas desetak je večito visilo za šankom godinama, i ja sam jednom rekao „zašto mi samo godinama sedimo ovde i pričamo, možemo svemu da damo neki art?“.
Jedan je bio fotograf, drugi književnik, treći fotograf, ali svi su imali tu art-crtu. Palo mi je na pamet da napravimo neku art-grupu kao Olja Ivanjicki i Leonid Šejka. Moja prva ideja je bila da pravimo performase. Recimo, da stavimo stolice na kružni tok i pijemo pivo. Policija nam ne može ništa jer je to ničija zemlja. Ali, ostali nisu imali veze sa savremenom umetnošću. Luna i Mandula su profesionalni fotografi, a ja volim da glumim i pevam i pravim scenografiju… Video sam sebe u 4-5 uloga. I predložio sam da se snimamo, u video-klipovima kako se zezamo. To je bila i prva epizoda sa Oreškom, „Flekice sa kupusom“, gde smo pozvali u mene u stan to jelo Staniša, a bili su tu Mandula, Mikalački, Oreško i Mira. A ime Delegacija Izbe je dao Staniša kada smo si zajedno išli na promociju Mandulinog filma u Radio Cafe – onda smo bili kao neki rakunčići skupljeni za jednim stolom, a onda je došao Staniša i rekao „E pa ovo je cela delegacija Izbe!“. I to je ostalo.
Ali se entuzijazam počeo isplaćivati posle 30 i više epizoda? Kao i Poetarijum, Delegacija je deo umetničke scene Novog Sada kao samonikla pojava.
Poetarijum i Delegacija Izbe su baš to. Do neke 30. epizode, stalno su nam govorili, šta se snimate, niste smešni… imali smo puno sputavajućih faktora. Onda su došli profesionalci koji su ukazali dana ne valja ton ili svetlo ili kadar. Ljudi su stalno ulazili i izlaztili iz priče, pa sam ja spajao ljude i pabirčio opremu, da bismo na jedvite jade na kraju skupili ekipu za klipove, tj. skečeve. Ja sam spontano upoznao Sergeja na Ribljoj pijaci, i onda je čovek koji je video skečeve na telefonu, odjednom kaže, pa to je sjajno! Čovek koji ne razume toliko dobro srpski i humor lokalni, oduševio se time što smo potekli iz jedne kafane. A onda je došao i Vovka, i postali smo mnogo profesionalniji.
Kanal 9 emituje redovno?
Oni koji imaju provke idu posle 23h, a oni koji nemaju, idu pre. Idu redovno. Nađite ih tamo ili na YouTubeu!
Intervju vodio: Žikica Milošević
