„Belosvetski otpad“, Beldocs festival, 9-16. septembar
Dokumentarno ostvarenje „Belosvetski otpad“ ruskog reditelja Nikolaja N. Viktorova na specifičan način oslikava život na krajnjem severu Rusije. U fokusu priče je Ilja, glavni protagonista koji je učio „školu života“ na ulici, književnost u školi, a moć pesnice je upoznao od svog oca. Provodi dane u nasilnom odnosu prema podređenima u svom poslu i lamentira nad Staljinovim vremenom. Noću brusi metal i piše opscene pesme, rastrzan između svojih snova i ličnih demona.
Film „Belosvetski otpad“ biće prikazan u Glavnom takmičarskom programu predstojećeg, 14. Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koji se ove godine održava od 9. do 16. septembra na nekoliko lokacija u Beogradu i onlajn. Tim povodom razgovarali smo sa rediteljem ovog osobenog ostvarenja.
Šta vam je bila inspiracija za ovaj film – kako ste upoznali glavnog protagonistu Ilju i šta vas je fasciniralo u vezi s njim?
Tokom 2017. godine, u Sveruskom državnom institutu za kinematografiju, gde sam tada studirao, postojala je mogućnost da se pohađa masterklas koji je držala snimateljka Irina Uralskaja. Sa sobom je donela odlomke iz dokumentaraca na kojima je radila i svoju prezentaciju je upotpunila pričama o procesu snimanja filmova. Jedan od odlomaka bio je iz filma „Blown in withtheWind“ Andreja Osipova. To je film o životu na obalama Belog mora u selu Šoina. Nisam mogao da odvojim oči od ekrana. Mislim da nikada nisam video takvo nebo na filmu.
„Irina, molim vas recite nam još nešto o procesu snimanja. Kako ste postigli takav izgled neba? Da li ste radili korekciju boje?“ upitao sam. „Iskreno, ništa specijalno nisam radila“, rekla je. „Često vidim kako dokumentarci snimani na severu dobijaju nagradu za najbolju fotografiju. Nisam fizičarka pa ne mogu da tvrdim, ali deluje mi da se sunčeva svetlost tamo reflektuje na drugačiji način. Na Severu, morate da se baš potrudite da uhvatite kadar koji nije prelep“.
U roku od nedelju dana otišao sam na Arktik. Posetio sam Murmansk – sivi grad sa fabrikama, vojnicima, sumornim ljudima. Otišao sam uTeriberku, mesto u kome je snimljen film „Levijatan“ Andreja Zvajginceva. Ovo selo postalo je glavno obeležje ruskog severa nakon što je film objavljen. Lokalci u Teriberki su se zatvorili i sklonili od kamera, nisu želeli da komuniciraju i umorili su se od interesovanja javnosti.
Kasnije u Murmansku, upoznao sam novinara koji mi je pokazao fotografije Kirovska. To je mali grad u Arktičkom polarnom krugu, sa staljinističkim zgradama okruženim planinama, rudnikom apatita, smrtonosnog fosfornog minerala, severnim svetlima, polarnim danima i polarnim noćima.
Po dolasku u Kirovsk, počeo sam da snimam jednostavne putničke beleške, dokumentarne etide. Blizu tramvajske stanice, prišao mi je mršavi muškarac u trenerci, star oko 30 godina, sa svetloplavim očima i pokvarenim zubima.
„Snimaš nešto besmisleno“, rekao je hrapavim glasom. Obično oštro reagujem na takve izjave. Šta onda uopšte treba da snimam, po njegovom mišljenju?
Njegovo ime je Ilja Kuročkin. Postao je glavni lik u mom filmu „Belosvetski otpad“. Tokom nekoliko nedelja, Ilja mi je ispričao istoriju grada, kako su izvođene nuklearne eksplozije da bi se podstakla proizvodnja minerala, pričao mi je o ljudima. Pokazao mi je mesto gde živi.
Drugog dana našeg poznanstva, ispričao mi je da su ga roditelji napustili dok je bio dete, kako je bio u zatvoru, kako je sanjao o tome da jede toplu supu, dok je sedeo iza rešetaka u policijskoj stanici, kako nikog nije bilo za njega.
Privuklo me je što je Ilja bio tako otvorenog duha i što se poverio meni, strancu, već tokom drugog dana poznanstva. U tom trenutku sam shvatio da bi Iljin život mogao da bude sjajna osnova za stvaranje dokumentarnog filma.
Zapadna tačka gledišta na Rusiju je mahom zasnovana na politici Vladimira Putina, dok sa druge strane nema previše informacija o tome kako obični ljudi žive. Koliko Iljina priča govori nešto o Severnoj Rusiji? Da li je fokus na Iljinoj priči ili ste sagledali i širu sliku o ruskom društvu kao takvom?
U Rusiji možete da sednete na voz, vozite se tri dana i nađete se u mestu u kome ljudi govore istim jezikom, ali žive potpuno drugačijim životom od vašeg. Imaju drugačiji mentalitet, drugačiju svakodnevnicu, kulturološku pozadinu.
Ubeđen sam da treba da pravite film o nečemu što vas oduševljava. Kada sam počeo da radim na filmu, sve je delovalo fascinantno: glavni junak Ilja sa svojom kontrastnom, ambicioznom prirodom i grubim govorom, koji se često sastoji od citata klasične literature, sa svojom nasilnom nastrojenošću prema podređenima. Ilja mi je dugo bio misterija. U ruskoj verziji sinopsisa koristio sam frazu „nepredvidljivo agresivan“ da opišem Iljin karakter.
Ali tokom aprila 2021, film je prikazan u Irkutsku. Ovaj grad je udaljen od Moskve 5.000 kilometara, iza Urala, blizu Bajkalskog jezera. Publika tamo nije bila iznenađena. Nasuprot tome, njihovo glavno pitanje bilo je „zašto pravite film o nečemu što ionako gledamo svakog dana ispred nosa“.
Filmovi o običnim ljudima daju vam mogućnost da koristite raznovrsne alatke kako biste dočarali realnost. Zahvaljujući tome ovi dokumentarni filmovi budu intimniji, ispunjeni bogatim filmskim jezikom. Da li je uopšte moguće da napravite intiman film o bivšem direktoru Federalne službe bezbednosti? Verovatno ne, a nije ni potrebno. Za mene je, u dokumentarnom filmu, važniji film oddokumentarnosti.
Tokom snimanja, Ilja je zadobio upalu nerva. Pozvao me je i zatražio da napiše pismo Vladimiru Putinu sa zahtevom da pobolja kvalitet zdravstvene usluge u Severnoj Rusiji i odnese ga u predsedništvo. On je stvarno mislio da ako ja živim u glavnom gradu, mogu da se lično obratim Vladimiru Putinu. Nažalost to nije slučaj. Film pokazuje kako su Staljin, Lenjin i Putin za Ilju više nekakvi likovi u svetu fikcije nego stvarni ljudi. Oni su toliko daleko da je sumnjiva i sama činjenica da postoje. Oronula kuća u ulici gde Ilja živi decenijama nije bila srušena. O kakvoj vrsti moći mi onda možemo da govorimo? Za ljude koji žive u Kirovsku u ulici Beaumonde, ona ne postoji.
Šta vam je bilo najvažnije u prikazu Iljinog života i karaktera?
Najvažnije mi je bilo da razumem na koji način glavni junak razmišlja – Ilja živi po sasvim drugačijim životnim pravilima, mnoge probleme u interakciji rešava „udarcem u lice“.
Korišćenjem metoda opservacije, nisam sebi smeo da dopustim nikakav kriticizam prema protagonisti. Ako bih počeo da govorim Ilji da ne treba da bije ljude, da nije dobro psovati, da krađa nije posao, zatvorio bi se i prestao bi da mi pokazuje svet u kome živi.
Negde na sredini snimanja, nakon niza izliva nasilja glavnog junaka prema nezaštićenim ljudima, prestao sam da se sećam šta se dešavalo i šta sam tačno snimao. To je verovatno bio moj odbrambeni mehanizam. Samo bih pogledao u ekran kamere i uverio se da su kompozicija i ekspozicija u redu, ali nisam uopšte mogao da čujem šta je glavni junak izgovarao. Nakon snimanja i pregledanja materijala, naleteo sam na epizode za koje se uopšte ne sećam da sam ih snimio. U jednoj od njih Ilja pita jednog od svojih podređenih zašto je sačuvao novac na računu. “Za moju ili majčinu sahranu“, odgovorio je Vitalik, na koga se Ilja prethodno drao zato što je na pogrešan način skinuo gumu sa auta.
Dosta vremena sam razrađivao dramaturgiju filma jer je protagonista u svojoj suštini antiheroj. Bilo je teško pronaći rešenje koje bi omogućilo gledaocu da saoseća sa protagonistom. Za mene je ključna fraza u filmu sledeća: „Otac mi je govorio da će me ubiti. Nikad ne zaboravljam te reči. One su tu, sve do danas. Nikad nikom nisi pretio da ćeš ga ubiti? Sigurno si to učinio barem 50 puta. Čovekova humanost je podložna greški“.
Bilo mi je značajno da pokažem kako nasilje rađa nasilje, eksponencijalno. Nije potrebno da se promene ljudi, već društvo. Za početak morate da promenite sebe.
Šta vam je bio glavni cilj na planu vizuelne estetike filma?
U Rusiji ne postoji distribucija za kreativne dokumentarce. Dugo sam verovao da ako se bavite dokumentarcima i realnošću, da vam manjka vizualnih rešenja. Zbog toga distributeri ne uzimaju dokumentarce, jer su zabrinuti da gledalac neće da kupi kartu za loše snimljen film.
Međutim, dosta toga se promenilo. Kamere su postale manje i sa boljim kvalitetom. Potražnja za ne-fikcijskim filmovima koji se bave realnošću se povećala u Rusiji. Činjenica je da će se dokumentarci vratiti u bioskope, ali mora da se ispoštuje određeni nivo kvaliteta snimanja. U radu sa dobrom kamerom i sa razvojem umetničkog formata, nesvesno se ograničavate u posmatranju realnosti. Ali svako ograničenje daje zamah potrazi za novim rešenjima.
Uzmimo za primer da nisam mogao da slikam Iljinu voljenu, jer njen muž i dvoje dece žive u susednom gradu. U najgorem slučaju, film bi mogao da uništi tu porodicu. Mogao sam da prikažem samo njen glas: telefonske pozive, nasnimavanja glasa. Na osnovu ovog ograničenja rodila se slika žene koju gledalac nikad neće videti. Ovaj glas je dovoljan da se formira slika žene koju Ilja ne voli. On kaže da uopšte ne zna šta je to ljubav.
Za mene je dokumentarni film nešto poput izumiteljstva i inženjerstva. Ne mogu da zamislim projekat u kome ne bih tragao za novom formom.
Koliko ste zadovoljni dosadašnjim reakcijama na film? Da li su u skladu sa vašim očekivanjima?
Svako prikazivanje završeno je dugačkim Q&A sesijama. Pitanja se menjaju zavisno od platforme. Na IDFF ArtDocFest festivalu smo diskutovali o metodama koje sam koristio u radu, interakciji sa glavnim junakom, konstrukcijom dramaturgije. U Uzbekistanu su bili zainteresovani kako je moguće snimati ovako slobodan film u Rusiji i da li je moguće pronaći finansije. Odgovor je da je teško, ali moguće.
U Voznesenski centru u Moskvi, bilo je diskusije oko toga da li je reditelj trebalo da zaustavi svog glavnog junaka dok bije podređene, na koji način se baviti zlostavljačima, i da li je glavnog junaka moguće opravdati traumama iz detinjstva.
U mojoj zemlji, zakonom je zabranjemo snimati filmove sa opscenostima, a u „Belosvetskom otpadu“ je izbrojano 380 nepristojnih reči. Za premijeru u najvećem bioskopu u Rusiji, morao sam da isečem sve vulgarne reči iz saundtreka. Zanimljivo je da cenzurisana verzija deluje još agresivnije. Kada gledalac čuje prekide u zvuku, konstantno se gubi – ne može da se uživi u narativ i doživi imaginaciju filma. Ono što je najvažnije, nije bilo prikazivanja koje je ostavilo gledaoce ravnodušnim. Neki se slažu, neki ne. Ali postoji dijalog, što znači da je film živ.
