Tamo gde ne biste očekivali, nalazi se savršen grad u socijalističkom stilu, sa impresivnom art-kolekcijom, lepim ženama, ljubaznim i radoznalim ljudima, okružen pustinjom „Crveni pesak“, odnosno, Kizil-Kum!
Tekst: Žikica Milošević
Vaš reporter ispred Muzeja Savickog, ispod dve zvanične zastave. Foto: Vladimir Cvetković
Nikada nisam video tako savršen socijalistički grad, gotovo utopiju, kao što je Nukus u Karakalpakstanu. Široki bulevari, zgrade do 6 spratova, cveće i neverovatno mnogo zelenila, biciklista i dece koja se igraju. Grad je veličine Novog Sada i ima 329.000 stanovnika i izgleda kao čistije, zelenije i humanije Novo Naselje. Ali, prvo idemo na ono osnovno – zašto neko uopšte želi da ide u – Nukus?
U pustinji je i u maju vrelo. Leti je +50. Ali bašte su svuda. Foto: Žikica Milošević
ZEMLJA CRNIH ŠEŠIRA
U Karakalpakstan, republiku u sastavu Uzbekistana koja je veća od ostataka Uzbekistana, došli smo pre svega da vidimo Aralsko more, bolje reći da ga ne vidimo, jer se povuklo, i da posetimo grad Mujnak, sa zarđalim trulim ribarskim brodovima na mestu gdeje nekad bila fabrika konzervi i Aralska rivijera, sad sivo-oker pustinja. Ali, o tom – potom. Da bismo tamo došli, morali smo prvo doći do glavnog grada, Nukusa, gde je smeštaj obilat i jefin (plaćali smo sasvim nov i savršeno namešten stan na glavnom trgu 7€ po osobi), i o kome nismo znali puno. Ali smo se oduševili.
Crni šeširi su bili ono po čemu su "Crnošeširci" dobili ime. Foto: Žikica Milošević
Naime, Nukus je izgrađen tek tokom 50-ih godina i to kao «planski grad», tako da bude «po meri čoveka». Pošto je u pustinji, a sav je u zelenilu, shvatili smo da postoji neki «Dubai-metod» kako se ovo zelenilo održava, i kada se približite travnjacima i neverovatno širokim i gustim drvoredima, vidite brojne kanale, cevi, ekstenzivno navodnjavanje – sve ono što je neophodno da se u sred srca pustinje napravi oaza.
Kako zeleni grad u pustinji? Ovako! Foto: Žikica Milošević
Palate (u svojetskom i novom stilu), novi automobili, dečja igrališta, neverovatno puno dece (zaboravljen prizor u istočnoj Evropi, ali podsetio me je na moje detinjstvo), ljudi koji vas zaustavljaju i zapitkuju odakle ste i žele vam dobrodošlicu, savremeni «hipsterski» restorani…
Kamile na putu. Foto: Vladimir Cvetković
Nije ono što ste očekivali od «eks-sovjetske zabiti» ali ko vam je kriv što ste to očekivali. A niste očekivali ni da naiđete na krdo kamila koju mali kamilar tera preko džade i izvinjava se – ovde su one kao kod nas krave. Nikakvo čudo. Njima. Nama jeste.
Vlast u Taškentu ih tera da pišu latinicu koju su izmislili da bi bila drugačija od kazaškog jezika, a Karakalpaci pišu svi ćirilicom koja je ista kao kazaška i većinom govore između sebe ruski. Foto: Žikica Milošević
Karakalpaci su sličniji Kazasima nego Uzbecima i imaju mnogo azijskije crte lica – Karakalpacima je kazaški «bratski jezik, ali malo smešan i grub», a Kazasi u nacionalističkom zanosu smatraju da je to SSSR uradio namerno i da je 1936. Karakalpačka SSR prebačena iz Ruske SFSR u Uzbečku SSR umesto u Kazašku SSR čisto «da bi manje Kazaha bilo u Kazahstanu», iako zaboravljaju da je ceo severni Kazahstan etnički bio ruski. Vlast u Taškentu ih tera da pišu latinicu koju su izmislili da bi bila drugačija od kazaškog jezika, a Karakalpaci pišu svi ćirilicom koja je ista kao kazaška i većinom govore između sebe ruski.
Postsovjetska utopija. Foto: Žikica Milošević
Čak i kažu da Karakalpaci nemaju ni pravo ime – zovu se po crnim šeširima (kara kalpak) koje su nekad nosili. Danas su Karakalpaci potpuno “sovjetizovani” i niko ne nosi ove šešire, ali ih prodaju kao lepe suvenire. Možemo ih prevesti kao «Crnošeširce», što je OK ako već imamo Crnogorce. Moram dodati da su Karakalpakinje (ako se tako kaže) izuzetno lepe i iako dominantno kosooke i crnokose – izrazito pegave. I drčno posmatraju muškarce – očit ostatak turanskog matrijarhata – džaba stoleća islama.
Za razliku od opustele Srbije, ovde ima puno dece - tehnološki vešte. Foto: Slavko Matić
Vredi napomenuti i da su Karakalpakinje mnogo manje sklone da nose marame – moda im je jedna lepša, nevulgarna verzija ženstvenosti koja je na sredokraći slobodnog i čednog, nešto kao kod nas do rata 1992. i sankcija iste godine, i pre «karelušizacije» društva i «mimimercedezacije» žena.
Lokalci vole da komuniciraju i da se slikaju.
POLITIČKE IGRARIJE RAZREŠENE CIVILIZOVANO
Malo ljudi zna kakve su se drame tokom 90-ih dešavala u centralnoj Aziji, a još manje mogu da poveruju da su svi ovi Azijati skoro sve rešili mirnim putem, osim građanskog rata u Avganistanu između islamista (poteklih učenjem iz Avganistana, gde Tadžici čine 40% populacije) i građansko-sovjetske sekularne opcije. Naime, 14. decembra 1990. u vreme Gorbačova, ASSR Karakalpakstan je proglasila nezavisnost od Uzbekistana i proglasila se sovjetskom republikom na ravnopravnim osnovama, kao 16. republika SSSR. SSSR nije nikada stigao da razmatra ovu odluku formalno, kao ni druge slične odluke, jer je ubrzo nastao puč, kao i Bjelovješki sporazum, te se SSSR raspao. Ali, Karakalpakstan nije hteo nazad u Uzbekistan, a Uzbekistan nije hteo da ratuje i šalje vojsku već da pregovara. Uspelo je.
Vrhovni Sovjet i "siromašni Karakalpakstanci" - samo u našim glavama. Foto: Slavko Matić
U januaru 1993. Karakalpakstan je potpisao sporazum sa Uzbekistanom o ponovnom ulasku u sastav Uzbekistana, sa klauzulom u ustavu da se može otcepiti putem referenduma i da ima pravo veta na bilo koju odluku koja se tiče Karakalpakstana (i Uzbekistan može da stavi veto ako mu se ne sviđa odluka lokalnog parlamenta i vlade, iza mene na slici). Sve se rešilo mirno i sada je to “država u državi”, kao Republika Srpska ili Čečenija, ali bez krvi i mržnje. I posle mi, Jugosloveni, Kavkasci, Ukrajinci, Rusi, Moldavci i ostali krenemo da se hvalimo da smo “Evropa” i superiorni u odnosu na Azijate. Nedavno je bilo ponovo nemira oko sporne odluke Ustavnog suda, bilo je sukoba, pretnji otcepljenjem, ali je predsednik Šavkat Mirzojojev doleteo iz Taškenta i obratio se s balkona okupljenima da je odluka Ustavnog suda van snage. I to potomci Tamerlana rešavaju tako, a mi «civilizovani» Evropljani ne možemo bez nekoliko stotina hiljada grobova.
Lokalni pesnik Ažinijaz. Foto: Žikica Milošević
SOVJETSKA AVANGARDA
No, ono što je biser Nukusa (Nѳkis na karakalpačkom) je Državni Muzej Savickog. Igor Savicki bio je sovjetski ukrajinski umetnik i ekscentrični filantrop iz Kijeva koji je dobio priliku da živi i radi kao rukovodilac u Nukusu.
Igor Vitaljevič Savicki, "Šindler" umetnosti sovjetske avangarde. Foto: Žikica Milošević
Zbog udaljenosti grada u sred pustinje Kizil-Kum, imao je slobodu i dovoljno smele saradnike da počne da otkupljuje cenzurisana dela sovjetske umetnosti i avangarde i od njih je nastao ponos grada, pomenuti muzej. Impresivan je i nalazi se u centru centra grada, i ima drugu najveću kolekciju sovjetske avangarde uz svetu.
Malo je bilo previše za socrealizam, ali nama je odlično! Foto: Žikica Milošević
Moj lični favorit je Ural Tansikbajev, koga su nazivali «uzbečkim Gogenom». Kupio sam stari kalendar sa reprodukcijama za neke male pare i već uramio 4 slike koje sam okačio u svoju kolekciju reprodukcija.
Ž. Lepesov: Autoportret. Lepo za 1945? Ne za Staljina! Ali srećom tu je Savicki! Foto: Žikica Milošević
ODLAZAK IZ PUSTINJE
Da na brzaka nabrojim šta nas je sve fasciniralo u gradu – Coca-Cola prodaje svoj proizvod u Rusiji pod imenom Dobrый Kola. Saznao sam to slučajno jer sam kupio da probam limenku da bih video kakva je uzbekistanska Apa-kola, i video da ima isti ukus. Pogledao sam na konzervu i video da je vlasnik brenda DOBRYJ Kola zapravo Coca-cola.
Piće za mladiće. Foto: Žikica Milošević
Toliko o sankcijama. Posle sam potvrdio guglanjem. Neki tvrde da je to izmišljotina. Nisam uveren ni u šta.
Uzbekistanska ili karakalpačka (?) reklama za Coca-Colu, onu legalnu, jeftiniju. Dobryj Cola je skuplja jer dolazi iz Rusije! Foto: Žikica Milošević
Ispred radnje gde sam kupio tu kolu nalazi se mini-Ajfelov toranj. Bandere su urađene umetnički – lampe su radili poznati dizajneri.
Mašti na volju. Foto: Slavko Matić
Aerodrom sa koga polećemo zaTaškent je toliko mali i sladak – kao železnička stanica, i jedna teta stoji za tezgom i prodaje pića po ceni kao i minimarketu. Da ne govorim da je skoro u centru grada.
Igra reči na uzbečkom: Jedna kartica - valute svih zemalja! (Moto SSSR: Proleteri svih zemalja, ujedinite se!). Odličan marketing za banku. Foto: Žikica Milošević
Do viđenja, Nukuse, grade nasmejanih ljudi. Ti si nam „neočekivana simpatija“ s ovog puta. Kakav mir i nostalgija!
