Tekst i foto: Vladislava Milovanović Milošević
Naslovna fotografija: Ljubica Kubura/Instagram
U Digitalnom omladinskom centru u Novom Sadu 19. aprila održana je promocija zbirke priča “Beogradski akvarel” autorke Ljubice Kubure. Naime, Ljubica je napisala dva romana, ali budući da su neobjavljeni, ovu zbirku priča možemo smatrati njenom prvom knjigom. “Beogradski akvarel” nije samo hronika jednog grada, već predstavlja, kako Peca Popović navodi, “kolaž bajkovitih priča”. Ono što ih pak čini bajkovitim, nikako nije težnja savršenstvu, već upravo naprotiv- predstavljanje lepote u malom. Ljubičini junaci sasvim su naizgled obični ljudi, ali su njihove priče posebne.
O svojim junacima, autorka kaže: “Beograđanima se često spočitava suvišni lokalni šovinizam, mada je lokalni šovinizam uvek suvišan, ali, s druge strane, kao što je Mihiz pisao o Lazaru Pištimalju koji je bio jedan filozof, do pola strašilo, a od pola gavran i koji se svetio svetu, a ponajviše sebi i završio obešen zbog neke nepotrebne kafanske opklade, tako sam i ja pisala o svojim junacima poput Jakova Grobarova kog sam gledala kao što se gleda u Sunce, očiju uprtih u Nebo, dok sam držala oca za ruku ispred kafane “Kolarac” gde se Jakov Grobarov najčešće i mogao sresti… Naime, on je otišao sa ovog sveta i zamolio sve ljude da mu na nadgrobnoj ploči piše “Vraćam se odmah”; on je otišao da se nikada više ne vrati i takve ljude sam pokušala da sačuvam od zaborava. To su ljudi koji su odlazili u bogastvu bede. Mi danas bogatstvo bede gledamo kao jedan oksimoron, a zapravo bogatstvo ne može ići bez bede, mislim da je najveće bogatstvo u bedi.”
Ova knjiga nam otkriva priče o rodnom gradu autorke, posmatranom naravno njenim očima i njenom dušom, ali zaista ni najmanje elitistički. Ona ističe da je duh Beograda živ zapravo još samo u običnim ljudima, na ulicama koje nećete možda pronaći u popularnim turističkim mapama, na pijacama koje čuvaju neke stare priče i u kafanama, kao jedinim mestima na kojima još uvek, osim u umetnosti, možemo pronaći empatiju, solidarnost, toplinu i iskrenost. Kada kažemo da su se neke vrednosti iz prošlosti izgubile, to je možda već fraza, međutim, zaista sama autorkina pojava pokazuje da u tome ima istine. Ljubica Kubura o svom delu sve vreme govorila je skromno, nazivajući ga “umetnošću u pokušaju”, ali bez sumnje je njen pokušaj da dopre do naših duša uspeo.
“Sve je jedan veliki kliše i ono što današnjem vremenu nedostaje jeste lepota slučaja, spontanost, otvorenost, iskrenost, ali pre svega jedna posebnost koja se negovala upravo zato što ništa nije bilo toliko dostupno, sve je bilo skriveno, a opet lako za otkrivanje. Negujem hrišćanske vrednosti, pre svega radosti, a ne sreće. Jesam melanholična, ali se radošću borim protiv toga. Danas često čujemo da neko ne može da čita određenog autora jer je “previše sumoran” ili “negativan”, što nikako ne možemo uzeti za ocenu nečijeg stvaralaštva. Čini se da je sve jedna instagramična slika realnosti, kada smo nesrećno zaljubljeni delimo neke takve citate, fokus nije na suštini već na površnosti. Međutim, zahvaljujući ovoj knjizi susrećem se sa mladim ljudima koji razmišljaju drugačije i to je dovoljan razlog da budem hrišćanski radosna”, zaključila je autorka koja je nakon promocije izdvojila vreme da razgovara sa čitaocima i potpisuje svoje knjige. “Beogradski akvarel” sasvim sigurno biće jedna od onih knjiga koja će obeležiti ovo, ali i mnoga naredna proleća.
