Beogradska noć, bioskopska sala u „Ušću“. Svetla su prigušena, uzdahe prekida samo treptaj projekcije kratkog filma. Iako zvanično najavljen kao promocija novog romana Lazara Jovanovića, osećaj je bio drugačiji — dvorana sama kao scena, a atmosfera gotovo filmska. Misterija je najavljena.
Novi roman Lazara Jovanovića, “Gavranov paradoks” predstavljen je brojnoj publici u Beogradu, a 12. aprila će biti i pred publikom u autorovom rodnom gradu Kraljevu, u bioskopu “Kvart”. Drugi po redu roman ovog iskusnog policijskog inspektora i mladog pisca, izdat je u saradnji sa Službenim Glasnikom i već se nalazi na policama knjižara širom zemlje.
Kada smo nakon njegovog prvog romana “Šifra Rajs” razgovarali sa autorom, našim čitaocima smo ga predstavili kao “policajca danju, pisca noću”.
Radnja ‘Gavranovog paradoksa’ odvija se u Beogradu, a Lazar i ovde ostaje veran svojoj veštini da istorijske slojeve koristi kao pozornicu misterije.
Delo Arčibalda Rajsa bilo je klica misterije u ‘Šifri Rajs’; u ‘Gavranovom paradoksu’ ta nit se nastavlja kroz klasičan triler koji ovog puta povezuje masone i porodicu Karađorđević…
O istorijskim temeljima romana “Gavranov paradoks” govorila je Ivana Krstić Mistidželović, profesorka, koja je piscu poslužila kao inspiracija za lik profesorke Vite Ivanović.
“Želim da ukažem na utemeljenost romana “Gavranov paradoks” u istorijskim faktima. Za to je, čini mi se, najbolji primer lik kralja Aleksandra, čiji je život, a naročito smrt, od koje nas deli gotovo čitav jedan vek, još predmet živog interesovanja, pa i sporenja brojnih istoričara, pravnika, politikologa i mistika. U ovom romanu verno su prikazani manje poznati ili potpuno nepoznati detalji o ovoj intrigantnoj ličnosti, a tu su mesto našli i masonski simboli. Autor je sve vešto povezao sa činjenicom da su brojni članovi porodice Karađorđević bili masoni, a među njima i kralj Aleksandar prvi i princ/knez Nikolaj Karađorđević (fiktivni lik iz dela).
Urednik Miodrag Mladenović iz Službenog Glasnika nije krio uznemirujuću snagu teksta:
„Neki će reći da je ovo promocija knjige. Ali ja bih rekao da smo večeras svedoci jednog traga. Ovo nije priča – ovo je eho. Nečiji strah, nečija neizgovorena misao, nečije poslednje „zbogom“ koje nikad nije stiglo. Ovo nije roman o smrti. Ovo je roman o onome što ostaje kada smrt prođe: ugašena svetla, telefon koji zvoni u prazno, pismo koje nikada neće biti pročitano. I kada zatvorite poslednju stranicu, možda ćete pomisliti da ste sve shvatili. Ali varate se. Postoje knjige koje ne završavaju čitanjem. One tek tada počinju da vas prate.“
Autor romana Lazar Jovanović se potom obratio publici i otkrio da rad na romanu “nije bio samo prosti čin pripovedanja”.
“To je bilo svojevrsno putovanje kroz senke, kako tuđe, tako i lične, kroz skrivene hodnike ljudske duše. Ovaj roman predstavlja težinu svake neprospavane noći, svake nezapisane reči koja me je proganjala sve dok ne bi našla spokoj negde na stranicama. Bila je to borba sa sumnjom, nesigurnošću, s neumoljivim pitanjem hoću li ikada ispričati ovu priču onako kako želim. Jer zabluda je da pisci pišu samo zato što žele. Mi to jednog trenutka jednostavno moramo, a do tada nismo ni sigurni šta ćemo sa svim tim mislima i rečima. One nas uhode jer ništa od toga nije zapravo naše. Neki će reći da nam se posrećilo, drugi da to ne umeju, a mi? Mi samo želimo da ono što stvore sitni sati i sirove emocije živi rekao je Jovanović i poručio da je sa ovim drugim romanom postao pisac”, rekao je Jovanović.
Po logici paradoksa gavrana, ova druga knjiga mladog pisca nije morala da postoji da bismo znali da zna šta radi — ali eto, pojavila se. Kao sumnjivac koji se sam vraća na mesto zločina. I sad je jasno: neko ovde piše ozbiljno dobro.
Ustupljena fotografija: Miloš Milosavljević
