O IZLOŽBI
Jednog lepog prolećnog dana, posetila sam stan u kome je živeo umetnik. Susret sa delima posebno je iskustvo, nepredvidivo i nezavisno od svega što ste znali ili pretpostavljali da znate o autoru. Nisam poznavala Vladetu Andrića. Pročitala sam šta su o njemu pisali oni koje sam znala i koje poznajem – Momo Kapor, Miodrag Marković, Slavko Timotijević, Đorđe Kadijević, Dragana Kanjevac, Dragan Jovanović Danilov…
Vladetine slike delovale su mi pomalo uspavano i setno. Ženska lica i tela, svečano skamenjena odlaskom njihovog tvorca, čekala su da im erotičnost i vrcavost pokrenu vaši pogledi. Umetniku nije bilo važno samo da predstavi lepotu žene, već i da eksperimetiše u okviru medijuma slike koja je bila njegovo pretežno umetničko opredeljenje.
U svetlu vremena u kome živimo, Andrićevi radovi navode na razmišljanja o predstavi ženskog tela kao simbola eksploatacije potrošačkog društva iz pozicije dominirajućeg patrijahalnog modela. Čini mi se, ipak, da je umetnik istinski obožavao ženski eros. Njegove muze drsko i slobodno pokazuju svoje čari. Kakva je razlika između ovih, najverovatnije izmaštanih starleta, i onih koje nas obasipaju danas svojim prisustvom na društvenim mrežama? One su ovakve moguće u prostoru slike, koja pruža nežno utočište od trivijalnih i suvišnih sadržaja, i pretpostavlja otvorenost i radoznalost onog koji je stvara i koji je posmatra i tumači.
Neka ova izložba pokrene razgovor među prijateljima, susret među neznancima i sećanje na umetnika koji više nije sa nama.
Ksenija B. Marinković
