Nakon pet knjiga poezije, ovih dana izlazi iz štampe prva knjiga proze Siniše Tucića, roman “Popino prase”. Odlomke ste mogli čitati na sajtovima i na društvenim mrežama. Ako ste nekada u detinjstvu sa društvom iz ulice na nekim stepenicama ili na klupi, na livadi ili u školskom dvorištu razmatrali urbanu legendu o zelenkastoj travki popino prase koja kada se stavi u ista ne može da se izvadi iz usta i niste razrešili tu dilemu, posle čitanja “Popinog praseta” možda nećete dobiti konačan odgovor, ali ćete imati pred sobom 240 stranica o priči koju je većina vas čula u detinjstvu. Moje popino prase je zaista bilo ustima Olivera, glavnog junaka “Popinog praseta”. Siniša Tucić je tek sporedni lik u romanu koji uvek dođe na kraju balade.
Roman se može naću u Knjižari ZENIT books, Njegoševa 24, u Novom Sadu https://www.zenitbooks.com/
Na početku rada na romanu 2017, književnik Miljenko Jergović je na svojoj fb stranici napisao:
Postoje teme koje nikada ne mogu biti do kraja ispisane. Neke od njih datumski su određene. Recimo: 1991. Postoje i pisci koji se s nemogućim temama junački nose. Recimo, Siniša Tucić. Ako i niste čuli njegovo ime, prozu ćete sigurno upamtiti. To je važno. Izdvojite malo vremena, pročitajte ova dva odlomka iz “Popinog praseta”. Raste dobra i važna knjiga…
Siniša Tucić: Popino prase: https://www.jergovic.com/ajfelov-most/popino-prase/
Siniša Tucić: Popino prase: https://www.jergovic.com/ajfelov-most/popino-prase/
A urednik knjige, Marko Srdanović, ovako je video roman:
Malo je dobrih, priznatih pesnika kod nas koji se osmele da se otisnu u prozne vode. Ophrvani velikim očekivanjima, podozrenjem kritike, uvreženim stavovima i nepoverenjem čitalačke publike, najređe ostaju u svom „sigurnom okruženju“. Čak i oni retki, hrabri, koji objave prozno delo, nevezano od kvaliteta ostvarenog, ostaju u svom poetskom krugu. Zato smatram podvigom roman „Popino prase“, talentovanog i odavno ostvarenog novosadskog pesnika Siniše Tucića. Potpuno izašavši iz očeve senke (Vujica Rešin Tucić), koja često zna da postavi nerealna poređenja, Siniša Tucić je iznedrio promišljeno, čvrsto koncipirano prozno ostvarenjenje, kao da mu nije roman-prvenac, nimalo se ne oslanjajući na svoj pesnički senzibilitet.
Još jedno zapažanje: Autobiografski elementi u sprezi sa novijim istorijskim kontekstom, predstavljaju dominantne teme srpske književnosti novog milenijuma. Preživljeni lični događaji uglavnom skliznu u anegdotu ili banalnost, a tumačenje istorijskih događaja se svede na nivo dnevnopolitičkog esejizma. Tucić je krenuo istim putem, ali bez pomenutih greški.
Radnja romana je smeštena u Novi Sad početkom turobnih devedesetih godina prošlog veka, na puškomet od sumanutih ratnih razaranja u kojima učestvuju i vini i nevini. Glavni junak, Siniša himself, tada trinaestogodišnjak, u bezazlenoj dečijoj igri proguta travku, Popino prase, koja neznanim putevima zaluta u njegovom telu i osudi ga na bolničko lečenje. On se najpre očajnički bori za sopstveno preživljavanje, a kada konačno nakon par meseci u tome i uspe, ostaje zatečen promenama koje su se desile u njegovom okruženju.
Ispričano iz prvog lica, nevino viđenje deteta, svedoči o nerazumnim promenama u životima i ponašanjima njemu nepoznatih i bliskih ljudi. Poput Grasovog Oskara, iz Limenog doboša, Siniša ne daje sudove, on je samo svedok. Bolnički milje predstavlja metaforu celokupnog društva, a Popino prase istovremeno možemo shvatati i kao opasnost i kao spasenje.
Siguran sam da je „Popino prase“ početak jedne blistave prozne karijere.
Ispričano iz prvog lica, nevino viđenje deteta, svedoči o nerazumnim promenama u životima i ponašanjima njemu nepoznatih i bliskih ljudi. Poput Grasovog Oskara, iz Limenog doboša, Siniša ne daje sudove, on je samo svedok. Bolnički milje predstavlja metaforu celokupnog društva, a Popino prase istovremeno možemo shvatati i kao opasnost i kao spasenje.
Siguran sam da je „Popino prase“ početak jedne blistave prozne karijere.
