USPOMENE SA NOVE ADRESE
U vreme kada je sve teže otkriti (pa čak i u celini slušati) jedan pop album, uvek se negde nađe napuklina u rigidnom muzičkom sistemu koja će dopustiti da svetlost uđe unutra kako bi potpomogla procesu ovakve audio fotosinteze. Takav slučaj možemo primeniti tokom doživljaja novog albuma ekipe okupljene pod imenom „The War on Drugs“. Šestorka iz Pensilvanije, koju predvodi gitarista i pevač Adam Granduciel, svoj peti muzički spo(p)menar upisuje pod šifrom sastavljenom od deset kompozicija: „I Don’t Live Here Anymore“. Iza ovakve jasne izjave stoji jedno prelepo putovanje u skrivene puteve svakog od nas, dok je Granduciel samo skretničar a njegovi tesktovi ne pokušavaju da nas očaraju. Naprotiv, oni su poput transparenata koji će nam, zavisno od situacije, sigurno nekada zatrebati.
„Banging on a drum
You turn me lose
Maybe I’m the living proof
What have I been runnin’ from?“
Eto, već u uvodnim rečenicama prve pesme na albumu („Living Proof“) Adam se svesno i zrelo pita od čega je, trenutno, satkan njegov kreativni svet. On se stalno ispituje. Pomenuta kompozicija se kao najavni singl pojavila još u junu ove godine i donela potrebnu dozu letnje melanholije. Ipak, sa drugim singlom „I Don’t Live Here Anymore“, grupa se jasno potpisala u slušni aparat svakog istinskog tragača za dobrom pesmom. Potpomognuti članovima Bruklinskog sastava Lucius, The War On Drugs tako prave ubitačnu kombinaciju i pesmu sa kojom od sada mogu da otvore svaki koncert do kraja svoje karijere.
Tu je i stari Bob Dylan koji ih nadgleda kroz stihove nekih lepših dana:
„Like when we went to see Bob Dylan,
We danced to “Desolation Row”
But I don’t live here anymore
But I got no place to go“
Ono po čemu su TWOD godinama poznati, sigurno su jednostavne, repetitivne, kompozicije koje ne zavise od potreba radijskog trajanja ili sličnih vremenskih odrednica. Tako danas teško da možemo prihvatiti pesme poput „Under The Preassure“ (devet minuta) ili „Thinkinkg of A Place“ (jedanaest minuta) u nekim skraćenim formama. U slučaju The War On Drugs svaka kompozicija ima svoj zaseban život, jedan polaroidni film koji vredi ispričati i doživeti. Takvih primera na ovom albumu ima u pesmama koje u sebi nose klasičnu strukturu TWOD: „Harmonia Dream“ i „Change“. Kada bi pričali o vrhuncima „I Don’t Live Here Anymore“, pored naslovne pesme, tu je i hipnotička „I Don’t Wanna Wait“ skrojena za svakog zatočenika ljubavi, idealna za vožnju pod toplim nebom u stilu adrenalina koju donose kadrovi kultne serije Miami Vice. Kako pomenuta stvar počinje da ključa, tako shvatamo zašto Granduciel i dalje u sebi nosi vatru vrsnog autora. Na nju se, poput utočišta, lepi još jedan prelepo izbrušeni rad pod imenom „Victim“. Još više retro, upakovana u san neonske strukture, pomenuta kompozicija nas stavlja na test pitanjem da li smo svi mi zapravo žrtve sopstvenih želja. Kako se njen motor ubrzava, tako nas pesma ubacuje u neki vid klupskog transa gde gubimo trag gde se gitara pretvara u sint zvuke. Sličan dezen nosi i kompozicija „Wasted“ dok je “Rings Around My Father’s Eyes” možda najličnija kompozicija sa albuma.
„Into darkness I will reach
Fall into the ocean deep
Just to bring you back“
Ona po svojoj strukturi i pripovedanju nedvosmisleno podseća na još jedan veliki uradak TWOD, pesmu „In Reverse“ koja zatvara njihovo albumsko remek – delo „Lost In The Dream (2014). Zapravo, zanimljivo je tražiti te antipode koje Granduciel krije na ranijim izdanjima. Ne, on nikako ne kopira samog sebe. Njegovi zapisi stoje mu kao fajlovi koji se stalno mogu dopunjavati novim impresijama. Te pesme su kursos neprestanog kretanja u potrazi za ličnim odgovorima. Tako u poslednjoj kompozicija sa albuma saznajemo da njen tvorac ne može nastaviti svoje stvaralaštvo bez zvezde Severnjače. Zato, ako vas nekada (a hoće) uhvati povremena kiša, samo se opustite poput melodija TWOD i prihvatite da s vremena na vreme treba pokisnuti. Neko će reći kako je to sve jedna ista pesma. Pa možda je to tačno ali to je onaj pravac stvaralaštva koju potpisuju Bruce Springsteen ili recimo Cocteau Twins. Oni su uvek bili sigurni u sebe, čak i dok su gradili put ispred svojih nogu ne znajući gde će ih on odvesti. Tako su sada The War On Drugs promenili svoju adresu, potražite ih dok je nebo vedro.
Dušan Majkić
