Tekst: Žikica Milošević
PRVO IDE SANJARENJE
Godine 1988. sam kao radoznali klinac nabasao u turističku agenciju Putnik u centru Mitrovice i uzeo dva prospekta, Daleka putovanja, i SSSR, jer interneta nije bilo, pa da naučim o dalekim krajevima sveta. Jedno od putovanja je bilo “Trojka” (Moskva, Lenjingrad, Kijev), pa Krstarenje Volgom, pa Kavkaz (Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan), pa Pribaltik (Estonija, Letonija, Litvanija) a posebno je lepo zvučao Put svile, pa sam popamtio sva imena poput Bibi Hanim (ova džamija pred kojom smo), Gur Emir (mauzolej Tamerlana), gradove kao što su Buhara i Hiva… iako sam znao da su Vikinzi došli do njih iz Švedske kao do najdalje tačke, u Otkrićima sveta u stripu.
Foto: Vladimir Cvetković
Drugi jedan strip, Korto Malteze, pričao nam je o «Zlatnoj kući Samarkanda». Koliko samo magije u tim imenima… Samarkand, Kizil-Kum, Amu-Darja, Sir-Darja, Kara-Kum… Put svile, Aleksandar Veliki, svi su tu… Samo ja nikako da dođem do tamo.
ONDA DOĐU WIZZAIR I MIRZOJOJEV
A onda, Wizzair je 2022. uveo letove za Samarkand i Taškent, ali iz Abu Dabija. Srećom, pa do Abu Dabija takođe vozi isti prevoznik za male pare, i eto nama mogućnosti da nekadašnju liniju od 500+ evra premostimo za 40% novca, i to ne preko Moskve ili Istanbula, već preko Srednjeg Istoka. Primamljivo. A i novi predsednik države, fleksibilni Šavkat Mirzojojev, odlučio je da prvo uvede e-vize, a zatim da ih i ukine za mnoge države, pa i našu. Milina, kupujemo karte i idemo na put!
Medresa Šer-Dor, Foto: Slavko Matić
Dotakli smo tlo Samarkanda ujutro, u sunčan dan. Svi su toliko ljubazni da je to za ne poverovati. Srećom, svi pričaju ruski. Taksi do hotela iznosi nekoliko hiljada suma (uzbekistanska valuta). Ubacujem u aplikaciju za konverziju i sa nevericom odgovaram drugarima: «svako mi dođe po 20 dinara». Ukupna cena za četvoro je bila – 80 dinara. Posle nam vlasnica hotela kaže da je taksi «na kopejke» (ruski izraz za «džabalesku») jer sva vozila idu na gas a oni – imaju svoj gas. Pa su i svi proizvodi jeftini, jer ih prave fabrike na gas. A svi auti su – Ševroleti. Uglavnom beli, jer je vrućinčina leti nesnosna u pustinjama, ali i u stepama. Jedino je Ševrolet, kažu nam, na vreme «upao» u zemlju sa ponudom plinskih motora i eto – 95% tržišta je njihovo. Nezgodacija: ne možeš prepoznati koji je tvoj taksi – jedino po registraciji.
Pronađi svoje vozilo! Foto: Žikica Milošević
REGISTON MAJDONI
Naravno, srce Samarkanda je Trg Registan (Uzbeci kažu «Registon» jer imaju tendenciju, pod uticajem persijskih jezika, da A izgovaraju kao O), koji čine tri medrese koje ga uokviruju. Inače, ime mu znači «peščani trg», jer su nekada ovde završavali karavani sa kamilama, pa da se kamile ne bi poskliznule na pločnik, trg je ostavljen tako, prekriven peskom, da kamilama bude ugodno.
Registan. Foto: Žikica Milošević
We could be Uzbeks, just for one day! Sa uzbečkim šubarama.
A tri medrese, Ulugbekova, Šer-Dor i Tilja-Kari, svedoče o periodu kada su se ovde donosili zakoni, u vreme Tamerlana, najvećeg lidera Uzbeka (u to vreme nisu baš postojali Uzbeci kao takvi, već turkijski narodi u celini, recimo, kao nekada stari Sloveni, ali da im ne kvarimo, neka bude «najveću Uzbek» ikada), kada su se na trgu donosili zakoni, a i izvršavale smrtne kazne i uklanjanje glava zlikovcima (ne može se bez narodne zabave!), ali i u vreme kada je Samarkand bio centar orijentalnog obrazovanja; naročito onog religijskog.
Medresa Tilja-Kari. Foto: Žikica Milošević
Naučnici drevnog Samarkanda. Foto: Žikica Milošević
ZA SVE JE KRIV TENGRI, HVALA MU!
A tek stil! Malo je reći da izbija dah iz grudi. Dominira plava boja, nebeskoplava, po kojima će turkijski narodi postati toliko poznati da će na francuskom ova boja dobiti ime «tirkizna» (“turquoise”, doslovno «turkijska»). A otkud ona uopšte dominira celim ovim uzbečkim stilom arhitekture? (Uzbečki stil je pod direktnim uticajem persijskog i kineskog stila i direktno je uticao na mogulski stil, uzgred.) Pa, moramo se vratiti u vreme pre islama. Naime, turkijsko-mongolski i ugrofinski narodi od Mongola do Mađara i od Finaca do Uzbeka, Turaka i Proto-Bugara verovali su da je vrhovni bog Tengri ili “beskrajno plavo nebo bez oblaka”.
Plavo, volim te, plavo. Foto: Žikica Milošević
Naročito su voleli ljude sa plavim očima, a takve žene su im bile simbol lepote. Jer, šta je lepše u stepi nego kad se probudite a nebo je vedro i dan je sunčan? Svetloplava je postala njihova sveta boja i tu boju srećemo na maramama, nakitu, zastavama, džamijama. Na medresama Registana, osim fascinantnih ornamenata, vidimo i oblike ptica, što je direktna pozajmica iz persijske umetnosti, netipična za islam. Tu je i džamija Bibi-Hanim, ime koje se ne zaboravlja. A ni džamija.
Džamija Bibi-Hanim. Foto: Žikica Milošević
TAMERLANOVA SILA JE U PRAVEDNOSTI
Nedaleko odatle je mauzolej Gur-Emir, što će reći da je ovde pokopan neki emir, odnosno kralj, a to nije niko drugi nego Tamerlan, koga je Borhes onako maestralno opisao u pesmi koja nosi Tamerlanovo ime. Tamerlan je u Uzbekistanu, iako jedan od najsurovijih vladara ikada, slavljen kao nacionalni heroj.
Tamerlanov mauzolej Gur-Emir. Foto: Žikica Milošević
A opet, Uzbeci su jedan od najljubaznijih i najmirnijih naroda. Tranzicija kao Vikinzi u današnje Skandinavce. Za ne poverovati, kad uzmemo koliko su na Balkanu malo uspeli narodi da se «tranzitiraju» od međusobnog mlaćenja. Njegovo pravo ime je Temur (“Gvozden”) Lenk. Sad čak i zvuči srpski. Mauzolej je jedan od najvećih spomenika i atrakcija grada. Njegov moto je bio «sila leži u pravednosti».
Knjige o Tamerlanu i islamu, na uzbečkom. Foto: Žikica Milošević
Grob Tamerlana i bližnjih mu. Foto: Žikica Milošević
JELO I PIĆE
Uzbekistanska kuhinja je slavna po celom svetu, a naročito po bivšem SSSR. Čak i u Novom Sadu je postojao restoran Pi-Love, koji je nažalost pao kao žrtva pandemije, ali senadamo njegovom uskrsnuću. Za male pare dobijate šašlike (sa L, ne sa LJ), pilav ili plov (o njemu u Buhari), mantije, kebob (ćevap, jasno vam je već) i milion drugih jela, a to što su u pitanju sunitski muslimani, samo pomaže da dobijete dobar čaj (zeleni i crni), ali ne sprečava vlasnike da vam daju i pivo za 95 dinara. I tako svaki dan. Uzbekistan – zemlja gurmanluka i prejedanja. I njihov hleb, lavaš, je jedan od najpoznatijih simbola Uzbekistana i celog uzbečkog naroda. Pravi se okrugao i u sredinu mu se utisne pečat sa rupama, gde onda postane tanji. Često se premazuje lukom.
Magneti u obliku lavaša. Foto: Žikica Milošević
Pijace su prave orijentalne, ali i sovjetske i uređene u isto vreme. Nekakva idealna sredokraća. Svi orijtalni specijaliteti su tu: sušeno voće, islamski slatkiši puni šećeraa, alva, imaju sušene dinje i šta sve ne… Na neki način, sve tako poznato. Jedna Ruskinja mi kaže, „Sasvim druga civilizacija“. Možda kad se gleda iz Moskve ili Sankt-Peterburga, ili Varšave. Nama na Balkanu, ovo je sasvim blisko, ništa što nemamo u svojoj zemlji, Novom Pazaru ili Prizrenu, ili obližnjima Sarajevu, Skoplju, u bivšoj nam državi. Mi i jesmo na sredokraći civilizacija, kao i Uzbekistanci. Namerno ne kažem Uzbeci, jer je u Samarkandu bar 50% stanovništva Tadžika, i skoro svi govore i uzbečki i tadžički, i ruski. Zašto je tadžički grad pripao Uzbekistanu, o tome možemo pitati Lenjina, Staljina i voditi duge rasprave, koje nas baš sada i ne zanimaju. Jedemo slatkiše u majsko popodne i nije nas briga za veliku politiku.
Orijentalni slatkiši. Foto: Žikica Milošević
Dinja sušena. Foto. Žikica Milošević
Novruz-pilići. Foto: Žikica Milošević
Za Novruz, persijsku Novu godinu, se boje jaja, sadi žito, kao za Uskrs i Božić kod nas, ali se farbaju i – pilići! Kako su ovi na pijaci našli ofarbani i mali u maju – ne znamo!
RUSKI CARSKI I SOVJETSKI SAMARKAND
Naravno, tu su još dva sloja grada – ruski carski, sa zgradama koje možemo videti bilo gde od Poljske i Finske do Vladivostoka, pravoslavne crkve; i sovjetski, sa bulevarima, drvoredima, travnjacima i monumentalnim zdanjima koja uglavnom služe na polzu naroda, kao što su biblioteke, muzeji, škole, i slično. Mini-radnji i marketa ima svuda, kao i kod nas. Zapanjujuće je da odete toliko daleko u Aziju, a opet, zbog ruskog, zbog SSSR, zbog osmanske vlasti nad nama, zbog svega toga, kao da ste u Novom Sadu. I nekako ste kao kod svoje kuće, i među svojima. Među jednim od najljubaznijih naroda sveta.
Pravoslavna saborna crkva Svetog Alekseja. Foto: Žikica Milošević
NAJLJUBAZNIJI MEĐU LJUBAZNIMA
Kažu u Klubu putnika da su pravili anketu gde su ljudi na svetu najljubazniji. Pobedile su dve destinacije – Sirija pre rata, i Centralna Azija. Kada vam se svi jave na ulici, i da vas ne znaju, i kada svi postave ruku na srce kada se zahvaljuju, uz osmeh, i sve vam daju besplatno ako mogu – onda je to destinacija koji zavolite odmah i zauvek. A magiju zvuka reči Samarkand samo obogatite slikama plavetnila neba i fasada i ostanete uvek dušom tamo.
Moćan socijalistički mural na novoj prospektu (bulevaru). Foto: Slavko Matić
